Istaknuto
01.12.2016.

Cijela naša povijest satkana je na slučajnosti i poticajima vremena u kojem smo se našli. Bez ikakvog problema mogu zamisliti situaciju u kojem nas je umjesto rock manije prije 40 ili 30 godina pokosila neka druga „zarazna bolest“.

28.11.2016.

Izložba se dokazala kao kompleksan narativ jer je od izrazite kulturne važnosti za povijest kazališta, glazbe, kostimografije i baleta. Otvorenjem ove izložbe MUO se ucrtao na umjetničku kartu svijeta kao prvak u cjelokupnoj prezentaciji Orašara, remek-djela klasičnog baleta.

Intervju

Repetitor: “Feedback je jak, i od publike i od kritike”

01.12.2016. Valentina SertićFoto: urbanbuddhamusic.wordpress.com

Ovaj petak beogradski Repetitor promovira svoj novi album “Gde ćeš” koncertom u Tvornici. Album smo recenzirali, ali nije nam bilo dosta ove rock’n’roll trojke. U Pločniku smo napravili kratki intervju s pjevačem i gitaristom Borisom, a pred kraj pridružile su nam se i basistica Ana-Marija te bubnjarka Milena. Pogledajte novi spot za pjesmu Suženi snovi, a tko je nadahnuo pjesmu, kako su reagirali na kritike novog albuma, što su htjeli biti kao mali i za čiji bi film rado napravili glazbu, pročitajte u intervjuu – dok još stignete kupiti kartu za koncert.

Boris Vlastelica (B), Ana-Marija Cupin (A), Milena Milutinović (M)

Kakve su vaše reakcije na recenzije novoga albuma?

B: Dobre. Mislim, uvek kad se spremim da čitam recenzije svog benda ponovim si „Nebitno je šta piše“ i onda krenem, da se ne bi previše uvredio. Ali naravno da pročitaš sve. Ja ne znam tko to ne radi. Ne verujem da postoji takav.

Da možete tražiti mišljenje jedne osobe, žive ili mrtve, tko bi ta osoba bila?

B: Nisam nikad razmišljao o tome, ali onaj novinar iz „24 Hour Party People“. Tony Wilson.

Čije vam je mišljenje posebno važno?

B: Neki ljudi oko nas. To svakako nisu kritičari oko nas koje ne znamo, već neki ljudi oko nas kojima verujemo, koje ne bi sad ni nabrajao. To su prijatelji benda, uzak krug ljudi koji su sa nama od početka i za koje znamo kako oni gledaju na muziku i na stvari. Inače, uvek kad te netko iskritikuje to pripišeš nekakvom drugom pogledu; nije dobro razumeo.

Misliš li da nedostaje negativnih recenzija na portalima i da kritičari ponekad pretjeruju s hvalospjevima?

B: Ne. Ne preteruju, o nama ne preteruju. Možda o drugima preteruju. U suštini nikada nije dovoljno pohvala. Jedno od jačih goriva zašto toliko dugo ostaješ u ovome, a ne radiš nešto drugo jeste prvo to što nemamo ništa drugo, a drugo je to što je feedback tako jak, od publike i od kritike. Ali svakako nam je bitnije to da su ljudi na koncertima zadovoljni.

Ima li zanimljivih priča o fanovima i koncertima?

B: Da. Milion. Svi koji su bili u Močvari se sećaju lika kojemu sam na koncertu dao gitaru, a on ju je lupao o binu. Gitara je dobro. Ne znam da li je taj lik dobro. Ne zanima me previše. Meni je najzabavnije ustvari, što se toga tiče, bilo u Kini, jer tamo su nenaviknuti na rock’n’roll na tom festivalu. Verovatno ima i scena tamo, to jest ima sigurno, ali to je festival onako šaren žanrovski i onda su, nenaviknuti na rock’n’roll, smišljali kako da igraju dok je trajao koncert. Nisu znali kako da se kreću pa su se u krug držali za ruke i vrteli u krug. Pa su skakali pa su se poljevali pivom, al prvi put pa su se izvinjavali jedan drugom. Ja sam gledao sa bine, čak mi je smetalo pažnju koliko mi je bilo zanimljivo da gledam šta se dešava u Kini u publici, jer je sve toliko drugačije, toliko iskreno i nekako neisfolirano, to kako se ljudi ponašaju na koncertima.

boris-vlastelica

Rekao si da je jedan od razloga što ne radite ništa drugo to što nemate ništa drugo, ali što si htio biti kad si bio mlađi? Čega se prvo sjećate da ste kao klinci htjeli biti?

M: Kasirka.

A: Veterinar.

B: Košarkaš. Definitivno. Sad bi bio negde u Poljskoj u nekoj ligi na sredini tabele borio se za poljski play off.

Jesi se bavio košarkom?

B: Ne, trenirao sam, ali nisam se bavio profesionalno. Trenirao sam košarku od osnovne škole, ali to je bilo vreme 90ih i ranih 2000ih kada su svi u Srbiji trenirali košarku. Ja nisam u svom razredu bio ni među šest najviših, možda na rubu prve petorke.

Šta bi se moralo dogoditi da se prestanete baviti glazbom?

A: Jedino da nam dosadi.

B: Da toliko postanemo debeli da ne možemo da se krećemo. Kad stane metabolizam, sve navike jedenja će da dođu na naplatu.

M: Definitivno ćemo se bavit kao što smo i počeli. Mi se bavimo muziku zbog nas i zbog našeg užitka prvenstveno, a ovo profesionalno, to ne znam.

A: Jedino da sad izrodimo petero dece ili tako nešto pa eto, ne možeš.

M: Trojke.

Ne bi djecu uključili u bend?

(smijeh)

A: Recimo neke bebe za timpanima. Ne, to, Nemanja. Nemanja, kontru.

Što u slučaju da jedna osoba ode iz benda?

B: To više ne bi bio Repetitor. Ne mogu sad da obećam da bi se odreko nekih pesama, ali benda Repetitor, pod tim imenom, da. Nas troje, mi smo Repetitor. Bilo bi mi jako čudno posle ovoliko vremena.

milena-milutinovic

Koliko vam vaše biološke obitelji pomažu u onome što radite?

A: Moji su oduvek slušali rock’n’roll, bili hipici i baš vole to što radim. Dođu na koncerte, tako da je to super.

B: Moji u početku nisu baš dolazili na koncerte.

M: Moji uvek imaju neki savet tipa da bi trebali klavijaturu da ubacimo ili nešto tako pa malo da budemo pristupačniji. Vole oni, vide da ja uživam u tome, dođu na koncert, ali ne sad nešto prevatreno.

B: Od početka nas podržavaju, jer smo na vreme počeli. Počeli smo u vreme kada smo išli u srednju školu kad je to još njima bilo slatko. Nije bilo kao životni izbor, nego kao „aha, još nešto radiš, ali ideš na faks, zar ne? Ok, da“. Meni je mama kupila ovu gitaru koju sviram dan danas. Tako da hvala mami. Onda je postojao jedan period kada su stvarno brinuli, kada svi nismo završili fakultete koje smo upisali. Ispisali smo se svo troje zbog benda. Onda je bila frka i malo je tu bilo savjeta da treba da se napravi koji hit, to sve zafercera malo više. Sad su mirni, jer u Srbiji je stvarno prosečna plata jako mala i mi onda zaradimo više nego šta je ona, što opet nije dovoljno za neki bilokakav život, normalan život, ali jeste za preživljavanje svakako.

Naša budućnost je nesigurna. U dokumentarcu Nenada Puhovskog „Generacija ’68.“ Slobodan Drakulić govori o tome da se danas, zbog te nesigurnosti, mladima puno teže buniti i da nije siguran da bi, da je mlad, sam to činio.

B: Ja se slažem sa tom ocenom apsolutno. Prvo, kad pogledaš demografski, ti si tad imao baby boom. Više je bilo mladih nego starih, i to mnogo. Oni su bili kao „mi dolazimo, svet će biti naš“, a nas je sada mnogo manje nego starih. Svi su nezaposleni, ali nemamo uopšte ni poluge moći, ni brojke. Nemamo leverage, nemamo polugu da bi izborili ono što su oni, a ni oni nisu pobedili na kraju. Da su oni pobedili, možda bi sve bilo drugačije. Razumem njegovu razočaranost, ali ne mogu previše da se zanosim time, jer kada je promena potreba, onda nije upitno. Kada je nešto life choice da ti budeš kao za neku promenu, onda da, onda možeš tako da trguješ sa tim, ali ako imaš potrebu, osećaš potrebu, onda je to tu, ne ide nikud.

Što s Trumpom?

B: Ti američki izbori su tragedija. Ne osećam ni žal, ni neku zabrinutost veću nego da je pobedila Hillary Clinton. Potpuno mi je isto, identično. U Srbiji svatko tko se preziva Clinton je veoma omražen, zbog događaja 90ih, tako da mislim da je Srbija srećna što je Donald Trump pobedio. Što Hillary Clinton nije pobedila, bolje tako da kažem. Možda će to da dovede do bržeg pada Rimskog Carstva.

Kad smo već kod Amerike, svidio mi se spot za „Beskraj“. Nalik je na mali road-movie. Kako ste ga snimili? Koliko vam je uopće stalo do vizualnog identiteta benda i tko ga gradi?

B: Stalo nam je dovoljno da imamo pet spotova. Mora sve da se poklopi, da bude reditelj kome verujemo, a njih možemo da nabrojimo na prste jedne ruke i onda je to malo problematično. Mina Đukić je devojka koja je režirala spot Beskraj i koja je mlada režiserka. Ja prosto nemam reči hvale dovoljno. Ona je sve to osmislila, organizovala, producirala, snimila, montirala, neverovatan posao je odradila i to rudarski. Ona se ponašala sve vreme kao da je to ništa. To je snimamo na nekoj kameri iz 60ih godina. Traka je išla u Budimpeštu da se razvija pa se digitalizuje, tako da je bio baš zanimljiv proces toga. Ali, opet kažem, zasluga tog spota je u potpunosti Mine Đukić, redateljke sjajnog filma „Neposlušni“. Ona je velik delom zaslužna za novi beogradski bioskop „Zvezda“ koji je zauzet od strane omladine neformalno i ponovno pokrenut kao bioskop, a ne supermarket u što je trebalo da se pretvori.

Tko je zaslužan za vizualni identitet na razini albuma?

B: To Ana-Marija radi. Drugi i treći album je radila ona. Prvi je radila Katarina Šoškić, naša drugarica iz Beograda. Ana-Marija je završila trogodišnju školu za dizajn i ona je jako dobra u tome. Vrlo brzo smo se složili da to treba biti taj kadar iz spota Beskraj, jer je nekako ikoničan.

Nadahnjuju li vas inače film, video i druge umjetnosti osim glazbe?

B: Da, naravno. Mislim da čak većina inspiracije ide van muzike. Ti to pretočiš u muziku pa mora da zvuči na nešto što ti posle netko kaže „to zvuči na to i to“, ali te u tvojoj glavi nešto drugo inspirisalo. Ili je to knjiga, film, nešto što si gledao ili neki događaj, razgovor sa ljudima, što se isto često dešava da ti se otvore neke komore u mozgu.

Suženi snovi su nadahnuti stvari koja potpuno nema veze sa tim o čemu i u kom kontekstu ja pevam to. To je stand up Louie CK-a gde kaže da danas roditelji govore deci da mogu da budu sve što požele, osim ako idu u tehničku školu kad im govore da mogu da budu četiri stvari, te za koje završe školu. Onda kaže da je tehnička škola nešto „where dreams are narrowed down“, gde se sužavaju snovi. Stajalo mi je to u glavi baš dugo, dokad se nije refektovalo na nešto iz mog života i onda se ta fraza samo pojavila.

Ekspedicija je nastala od grafita u predgrađu gde živi moj čale u Beogradu. Prilično je zabačeno, na brdu i ima jedan jedini put koji vodi do tamo. To je taj jedan put, nema izlaza. Bukvalno, njih kad zaveje snijeg nekad ne mogu da izađu i odu do grada. Na ulazu u to mesto je pisalo „Višnjićka Banja“, tako se zove, „Višnjićka Banja kontinent, nijedna ekspedicija se nikad nije vratila“. To sam gledao od detinjstva kad idem kod ćaleta. Kada sam video da su izbrisali taj grafit sam rešio da to mora da bude tekst pesme, da mora da nastavi da živi nekako.

ana-marija-cupin

A: Ja se bavim generalno vizualnim umetnostima, slikarstvom, crtanjem tako da je to sve povezano. Dizajnom isto. Utjecaji su razni. Za prvi album gde je bila pesma Izbrisati prijatelja, a tadašnji je bio My Space, nije još bilo Facebooka tada. I onda mi je to bio čudan koncept. Neko mi je došo i reko „Izbrisala sam lika iz prijatelja“. To mi je bilo inspirativno, a recimo iz nečeg glupog iz života, taj koncept kako ti možeš da izbrišeš prijatelja. To sam rekla Borisu i onda je on sagradio ostatak pesme, ali to je bila crtica koja je inspirisala to.

Bi li voljeli raditi glazbu za filmove?

A: Što da ne! To bi moglo da bude baš zanimljivo. Zavisi kakav je film, ali za neki tiler, neki dobar film, da.

Da možete birati redatelja za čiji bi film radili, koga bi izabrali?

A: Lynch. David Lynch ili možda Wes Anderson.

B: Braća Coen. Tamo negde na severu. Šalim se.

To mi je čak lakše za zamisliti.

A: Dobro onda. Znaš šta, možemo mi svakaku muziku da napravimo. Ne mora to biti samo ovako.

Za kraj, što želite poručiti onima koji vas dolaze čuti 2. 12. u Tvornici?

B: Ništa.

A: Vidimo se. Gde ćete 2. 12.?

M: Gde ćeš za Novu?

Komentari