Književni kutak: E, diko moja!
Autor priče: Snježana Šlibar
Žanr priče: Životna priča
Na natječaju u grupi Pisci i Književnost priča je osvojila 3. mjesto za najbolju kratku PiK priču.
Znaš bio sam dijete kada sam već pomagao ocu i materi da bismo se prehranili. Kada smo stigli ovdje, u Slavoniju poslije rata, ništa nismo imali. Sve je ovo tvoj ujak golim rukama i radom stekao, a vi….vi sve čekate na gotovo. Ne valja vam to, diko. Još kao mali sam čuvao stotinjak konja i svaki dan ih vodio na pašnjak, od ranog proljeća do zime, dok im mraz ne omrzne bale.
Vidiš ovu staricu koja sada leži tu nepomična, ja je sada služim…. a i sam ću uskoro trebati pomoć. Zaslužila je ona to i bome zaradila….ne mislim zaradila kao zaradila. Znaš, imao sam ja krasnih cura oko sebe, hehehe i ja sam nekada bio mlad. Sve su se one htjele udati, al’ ni jedna raditi. Eee ne valja ti to diko! Kada sam nju upoznao, rekao sam joj : “Ako se misliš za mene udati, morat ćeš raditi i samo raditi. Ja imam samo ovaj kaput da se pokrijem s njime, a sve drugo treba zaraditi. Živjet ćemo s mojima, a od tebe očekujem da ih poštuješ bez pogovora.”
E, diko moja, plaka je jer nije znala hoće li ona to moći izdržati…biti bogalj i raditi nije lako. No, pristala je. Jednom smo se u životu posvađali i nikada više! Od tada je znala kakav sam kada sam ljut, tada je šutjela i maknula se raditi svoje. Treba puno razumijevanja jedno za drugo da bi mogli u miru živjeti….a toga među vama danas nema.
Najstariji nam brat, pokojni Luka mlad je otišao, prvo u Njemačku, a poslije u Ameriku i eto tamo je i umro. Jadan, kad je ostao star i nemoćan, rekao mi je :” Brate, ja bih doma. Htio bih da me pokopaju s ocem i materom.” A vidiš, o tome čovjek razmišlja kad mu dođe kraj, a svega dva puta nas je došao vidjeti….. Tvoja pokojna baka bila je najmlađa. Znaš dosta toga i sama, što je sve proživjela. Ona i ja smo ostali s roditeljima i svi smo radili. Otac je morao jutro žita otkositi , ručno, da bi dobio vreću žita za nas, pa ti prezimi! Radili smo sve…nikada neću zaboraviti kada je otac donio glavicu svježega kupusa. Otkinuo je dva lista sebi i materi, rukama raskinuo glavicu na pola i dao ih sestri i meni. E, diko moja, to nam je bilo sve što smo pojeli taj dan. Radio sam ja svakakve poslove, u pilani, gradio ceste, u kamenolomu ama nema šta nisam, al’ vidiš zato i danas znam svašta uraditi.
Znaš koja je prva kuća u kojoj smo živjeli, jer u toj je kući živjela tvoja baka, moja pokojna sestra. E, tamo smo imali gostionicu pa napravili ovu novu kuću, ovu kuću u kojoj sada sjedimo, samo što dolje više nije gostionica, nego trgovina. Dolje smo radili oboje i držali gostionicu, a gore smo spavali na daskama. Dugo nam je trebalo dok je nismo uredili. Šutili smo i radili, a sve smo sami postigli…jedino, eto, što nam je život uskratio, nemamo djece. Ona jadna ima kraću nogu i nije mogla imati djece, al’ eto imam vas. Sestrini ste, al’ kao da ste moji. Ljutite se kad vam što kažem, a’l razmazili su vas, a i vaša baba vašeg oca isto tako,…no, no, bez ljutnje. Sad misliš kao i tvoj otac, a i njegova sestra, tetka ti, šta ja znam kako je to kad nikad nisam imao svoje dijete. Diko moja, ne želim vam ja zlo, al’ nekad se teško, al’ pošteno živilo. A u braku je, ne mogu reći, bilo bolje. I onda je bilo svašta, ali ljudi su se više poštovali i razumijevali. Danas, čim nešto ne valja hajd’mo se razvesti, po vašem smo se onda svi trebali razvesti.
No, no diko moja, dosta sam ja tu blebetao. Morao sam reći što mi leži na srcu. Daj ti meni reci, jel ti možeš napraviti jednu štrudlu s jabukama mojoj babi? To je jedino što voli i što nekada hoće pojesti.
