Istaknuto
13.01.2017.

2016. godina proslavila se brojnim novim serijama i novim sezonama već etabliranih serija, no neke su se ipak uspjele provući ispod radara medija i gledatelja.

12.01.2017.

U službi koncerta s Kensington Limom u Vinylu opsežno smo preokrenuli teme i temice s veselim Augustama. Gordana i Ivana otkrile su nam što trenutno slušaju, što ih sekira, kako napreduje snimanje novog albuma i što nam sve Auguste pripremaju za budućnost.

Knjige

Književni kutak: Lica

03.05.2015. Ziher.hrFoto: facebook.com/Art&Literature

Autor priče: Andrea Gojković
Žanr priče: priča iz života

Sedamdeseth godina dok sam još uvek živeo u staroj višespratnici , nadomak nje se nalazio stari beogradski park. Bio je ispunjen visokim drvećem i gustim krošnjama, malobrojnim ali lepo ofarbanim klupama, i tamno zelenim travnjakom, gde je piknik bio redovan prizor.
Tokom devedesetih godina je naprasno, jedno jutro nestao, savladan buldožerima i ostalom tehnologijom, i na istom mestu se sagradio parking kako bi gospoda iz firme pored imali gde da parkiraju svoja vozila.
No, ono što sam najviše voleo kod tog parka,koji sam tako često posećivao za tih 20 godina stanovanja nadomak njega, jeste energija kojom je odisao.
Umeo sam svako jutro i veče da dolazim ne bi li osvežio misli i odmorio uši od buke koju su neprestano pravili stanari zgrade.
Tu su se mogla videti najrazličitija lica, a ja volim da posmatram lica. Svako je drugačije na neki svoj način. Okruglo ili izduženo, veliki, mali ili pljosnati nosevi. Tupei koji vise sa uvažene, prerano proćelavljene gospode, i uredno zavezane pletenice dama, krasile su mnoga lica. Neka su bila nasmejana, neka gorda ili ‘pak zamišljena.
Svako jutro, tačno u osam časova, jedan ne tako star poštar, u žutoj košulji i bež pantalonama, bi vozio biciklo i raznosio pisma. Redovno bi prošao na samo nekoliko metara od mene i zaokupljivao bi svu moju pažnju. Tačnije, njegove uši .
Imao je najklempavije uši koje sam ikada video. Velike, raširene i odmaknute podosta od tog, večito smrknutog lica, bile su teške za ne primetiti.
Divio sam im se. Smatrao sam ih darom. Koliko samo lica imaju tu privilegiju da budu ukrašena istim? Ne tako puno. Svakako vredno divljenja.
Gledao sam ga tako često i nekada umišljao da uz pomoć njih moze leteti. Mislio sam da mu ona pomazu pri brzini. Smatrao sam ih korisnim za imati.
Ali izgleda da on nije delio moje mišljenje.
” Klempavi!”
” Pazi da ti uši ne lupe šamar!” – samo su neki od komentara koji bi ga svakodnevno sačekali od dečurlije koja bi, videvši ga, naprasno zaustavljala igru i svu svoju pažnju posvetila ovom naizgled nesrećnom čikici.
Meni je sve to bilo komično. I deci je, samo na drugačiji način.
Meni je bilo komično to kako on sam nije svestan svog dara. Dara da se njegovo lice razlikuje od drugih.
Vikao bi na njih, i jurio ih vičuci “Ubiću boga u vama!”, i na taj način redovno kasnio sa isporukama.
Nakon nekog vremena više ga nije bilo u parku. Zamenjen je novim ,ni po čemu posebnom, momku, čije je lice bilo lice većine.

Foto: facebook.com/Art&Literature

Foto: facebook.com/Art&Literature

Čuo sam od pekara preko puta da je dobio otkaz i da se odselio iz grada.
Bilo mi ga je žao. Nisam mogao zamisliti da neko bude tako nesvestan svoje sreće.
U moru lica koje bih svakodnevno viđao, sedeći na jednoj polomljenoj klupi, čija je farba odavno počela da bledi, mogao sam videti po još koje zanimljivo lice, drukčije od drugih.
Posebno zanimljivo lice je bilo lice jednog beskućnika.
On je imao svoje posebno mesto u parku, ni previše udaljeno od centralnog dela, niti previše blizu. Zauzimao je čitavih nekoliko metara oko starog hrasta, i rado ležao ispod njega,ne mareći za godišnje doba. Stalni pratioc mu je bio njegov pas. Lutalica, takođe.
Kako se pekara nalazila vrlo blizu, tek ulica preko puta parka, oni su bili redovni gosti. Stari pekar je i inače bio čovek meka srca, onako debeljuškast, plave kose, rumenih obraza, odavao je utisak dobrog čoveka, što je po svemu sudeći i bio.
Redovno bi im davao ostatke jučerašnjeg peciva i na taj način prehranjivao dvojicu životnih saputnika.
Kada ne bi šetali od kontejnera do kontejnera, tražeci limenke koje bi odnosili na reciklazu i time zaradjivali po koji dinar, oni bi ležali ispod hrasta, odmarajući od života.
Beskućnik bi ležao,savijen u kolenima, baš poput deteta, već odavno odvučen u carstvo snova. Najviše sam voleo njegovo lice dok spava. Tada bi sav bol i patnja nestajali, i usne bi se kad tad razvlačile u bezbrižan osmeh. Ono po fizionomiji naizgled nije bilo posebno, ali bi sama moć njegove transformacije davala tu različitost. Zato sam voleo njegovo lice.
I tako, dok bi on spavao i odmarao svoju napaćenu dušu, njegov verni prijatelj bi radio nešto toliko divno, i vredno. On je čuvao beskućnika. Taj odnos me je fascinirao.
Beskućnik spava, pas leži pored njega. Ubrzo se približavaju ljudi koji šetaju, pas ustaje i laje na njih sve dok se ne odalje. I tako iznova i iznova. Tu sliku i dan danas jasno vidim. Kao da je hteo da otera svaku moguću opasnost koja bi mogla da naudi njegovom prijatelju.
Ne znam zašto, ali smatrao sam njihov odnos vrednim divljenja. Delili su hranu, i vazduh, i mesto boravka. Delili su dušu. Čuvali su jedno drugo.
Samo sam jednom video neslogu među njima. Bilo je to jedno vrlo toplo, julsko veče, i beskućnik se napio. Onako teškim, nesigurnim koracima, došao je do hrasta i bacio se u travu.
Kako nisam imao šta da radim cele te večeri odlučio sam da sednem i odgledam do kraja šta će se desiti.
Pas je prišao i kao i obično očekivao da će podeliti zajedničku večeru, međutim, beskućnik očigledno nije imao tu zamisao, i kao da je zaboravio da njegov prijatelj uopšte postoji, krenuo da jede sam. Pas je počeo da cvili, beskućnik je jeo.
Pas je poceo da laje, beskućnik je i dalje jeo.
Pas je počeo da reži, i krenuo da vuče beskućnika za cipelu. Toliko ju je vukao i grizao da ju je na kraju i skinuo i krenuo da trči parkom razvlačeći je.
Na kraju se skotraljala do mene. Gledao sam je. Bila je tamno plava, oivičena crnom gumom, i podosta stara.
Bekućnik je ustao i na kraju bacio ostatak večere i pas je zadovoljno jeo, zaboravivši na izdaju.
Još uvek nesiguran u svoj hod, sporim, teturavim koracima došao je do mene, pogledao me na tren svojim toplim, braon očima i uzeo cipelu.
Time se njihova svađa završila.
Narednih desetak godina nisu menjali ritual. Pekara, konzerve, hrast, lavež.
Onda su došli buldožeri.

Komentari