KOIKOI: „Izlaz iz zone konfora je jako važan za bendove”
Beogradski četveročlani bend KOIKOI od početka je dao naslutiti kako ćemo na njih moći računati. Nakon što su se 2019. široj publici predstavili singlom Bog te ubio na kompilaciji Hali Gali, marljivo su nastavili raditi na debitantskom izdanju „Pozivi u stranu” koje je objavljeno 2021. godine za Moonlee Records.
Klub Močvara bio je mjesto njihovog prvog koncerta u Zagrebu koji je otvorio put i albumu i samom bendu u čijoj se biografiji nakon toga našlo više od 80 nastupa u preko 15 zemalja. KOIKOI su također u međuvremenu rasprodali veliku dvoranu Doma omladine u Beogradu, postali finalisti HEMI Music Awards te su se našli na prestižnoj IMPALA „100 Artists to Watch” listi u 2022. godini.
Dvije sezone kasnije Močvara će biti mjesto na kojem će KOIKOI simbolično zatvoriti turneju koja je pratila njihov uspješan prvi album, a bend će se nakon toga posvetiti radu na novim pjesmama i drugom albumu. Za razliku od prvog koncerta na kojem se zbog tadašnjih uvjeta moralo sjediti, nadolazeći koncert koji će se održati u petak, 17. studenog bit će u potpunosti drugačiji susret sa zagrebačkom publikom.
KOIKOI je u relativno kratkom vremenu postigao značajan inozemni uspjeh za jedan indie bend koji pjeva na materinjem jeziku, ne planiraju skoro stati, a njihovo najbolje vrijeme tek dolazi. Ususret njihovom novom gostovanju u Močvari imala sam prilike popričati s dvije četvrtine benda o njihovim dosadašnjim uspjesima. Emilija Đorđević i Marko Grabež pričali su o koncertima koje pamte, što slušaju u autu na turneji, planovima, novim projektima i najranijim glazbenim uspomenama. Ako već do sad niste, upoznajte ih bolje u nastavku i oduševite se njihovim energičnim i eksplozivnim rockom.
Kako bismo probili led ovog intervjua zamolit ću Vas da se predstavite na malo drugačiji način. Molim vas Emilija i Marko da svatko predstavi osobu preko puta sebe na način da kaže njeno/njegovo ime i nekoliko pozitivnih stvari ili osobinu koju najviše volite kod te osobe.
Emilija: Samo pozitivno?
Marko: E to je malo teže (smijeh).
Emilija: Preko puta mene sedi Marko Grabež, inače blizanac u horoskopu.
Marko: Dupli blizanac.
Emilija: Da, dupli blizanac. Moj ne toliko kompatibilni znak, ali smo se s vremenom razumeli. Najviše cijenim kod njega što je jako vredan, uporan, ustrajan. Da njega nema u Koikoiju ja ne znam kako bismo mi to sve postigli. On je čovek koji vuče sve stvari, mislim da je to jako bitno za jedan kolektiv, pogotovo bend gde nije baš uvek lako. Mislim da je njegova najveća prednost ta zdrava ambicija da vuče stvari i da mi potežemo i tako se nadopunjujemo. Ima jaku životnu energiju koja je faktor X u ovako nekim stvarima.
Jako lijepo. Svaki bend treba osobu koja će biti ljepilo koje drži sve zajedno.
Emilija: Tako je.
Marko: Preko puta mene nalazi se Emilija Đorđević Ema, južnjačka vatra, vranjanska krv, jedno srce koje je uvek na terenu. Koje je bez ikakvih uvijenih i skrivenih značenja. To je jedna otvorenost i kad te zavoli daje ti celo srce bez pogovora i kompromisa. Kod Emilije obožavam tu radost igre i radost prema životu i srčanost. To je nešto što krasi i ovaj bend i naše šire i uže okruženje. Ona je jedan reaktor snage i pozitivnosti i topline. Ema je pokretačka snaga svima nama. Ne trebaju ti kokain i speed kad imaš ljude poput Eme koji kažu: „’Ajmo, šta ćemo danas?”. Kad imaš takvu prijateljicu pored sebe život ti je odmah lakši i uvijek sve ide prema gore, nikad nije down. Nas dvoje smo se upoznali u nekoj mojoj down fazi i uvijek bi mi govorila: „Šta je čovječe, ajde brale, ajde, idemo! Idemo da radimo!” Na to bi ja rekao nešto u stilu „pa ne znam, ja bi da spavam”, a ona bi na to „Nema spavanja, ajde napolje, idemo!”
Tako mi vas je divno slušati dok opisujete jedno drugo i mislim da ne bi bilo fer da izostavimo ostala dva člana Koikoija pa vas molim da i njih opišete.
Emilija: Evo, ja mogu Iku! Ivana Miljković Ika je možda najanalitičnija osoba u našem bendu. Ja sam mnogo impulzivna pa tako reagujem brzo, a ona je tip koji onako sve smiri i dosta promišlja situaciju. Sagledava ju iz različitih uglova i puno puta se ispostavi da je u pravu za neke stvari. Kad bismo mi odmah nešto impulzivno reagovali, ona bi smirivala situaciju, što je dosta bitno za ovakve stvari. Jako je zanimljiva osoba, s njom možeš od Kulina bana do današnjeg dana, razume se u sve teme.
Marko: Ona je netko tko uvek dovuče u ekipu nekog novog koga smo upoznali nasred ulice. Jako je druželjubiva, otvorena prema ljudima i taj neki uticaj malko istočnog dolazi s njezine strane. Divan je začin bendu. Kad sve pomešamo, nas četvero smo ti kao neki Powerpuff Girls – Sugar, spice and everything nice.
Last but not least – Ivan Pavlović Gizmo. Gizmo i ja se znamo jako dugo, još od prethodnog benda. Mi smo ortaci od malena, a najteže je pohvaliti ortake kada ste odrasli zajedno jer ne znaš odakle da počneš (smijeh). Giz je stup benda, stabilnost, uzemljenje, počevši od fizičkog uzemljenja na njegovom tlu u Žarkovu, do nekog simboličkog uzemljenja cijelog benda. Da njega nema mi bismo kao neki baloni bili.
Emilija: Pa bubnjar!
Marko: Pozicija u bendu je takva da on sedne, sve nas uhvati i onda kreće set. Mi smo se zezali uvek kako smo četiri elementa, Ema je vatra, Gizmo je zemlja.
Emilija: Vazduh si ti i Ika je voda.
Dok vas tako slušam primjećujem kako ste lijepo raspoređeni i svatko ima svoju specifičnu ulogu. Naizgled ste toliko različiti, ali se jako lijepo nadopunjujete i izvlačite najbolje jedni iz drugih, a to se vidi na van i publika to osjeti.
Marko: Mi smo kao neka četiri stripska karaktera. Kao Fantastic Four, Gizmo je onaj kameni, ti si Ema vatrena (smijeh).
Ako se vodimo onom „nomen est omen“ (Koi ribe simboliziraju prijateljstvo, mir, sreću i ustrajnost) mislim da vaše ime nije moglo biti bolje pogođeno jer sam čitala kako često ističete zajedništvo, prijateljstvo i razumijevanje koje njegujete. Mislite li da generalno nedostaje tog osjećaja bratstva i zajedništva na domaćoj (a i regionalnoj) glazbenoj sceni?
Emilija: Mislim da se to isto dosta promenilo na sceni u Beogradu, klinci su već porasli. Bendovi s Hali Galija, svi smo mnogo napredovali i oseća se to zajedništvo. Baš sam slušala neke nove pesme i jako je to otišlo u nekom zrelijem smeru. Vidim njih kao neke ozbiljnije ljude. Mi smo malo stariji od njih po godinama.
Marko: To je bila glavna razlika na kompilaciji. Na primer mi smo u bendu godište ’92. na više, a cijeli Hali Gali ima prosek ’97. godište. Mi smo se faktički njima uvalili u generaciju. Prošlo je od toga tri-četiri godine, sad su to zrele glave koje znaju šta će.
Emilija: Mi smo bili u prednosti što se tiče naših godina jer smo tada tačno znali što želimo i uhvatili smo se toga. Nismo imali što da izgubimo pa smo rekli ili ćemo to da radimo ili nećemo.
Marko: Jer svi imamo svoje poslove, ovo nam nije bilo primarno.
Emilija: Da, nismo bili klinci kad smo počeli. Ja sam imala 27 godina, to su zrele godine za jednu osobu. Uzela sam Hali Gali za primer, ali i šire od toga nekako se držimo zajedno. Tek će se pričati o tom zajedništvu.
Marko: Nema prostora da svako tera svoje jer neće nitko ništa uraditi. Toliko je mala scena i do malog broja ljudi dopire da mi moramo da se držimo zajedno da bi delovali jače. Ako Buč Kesidi rasproda Šalatu to nam svima znači i svima nam igra jer će danas-sutra neki par klinaca kliknuti na related na nekoj platformi i doći će nekako do nas ili do nekih drugih bendova. Svi navijamo jedni za druge i da indie scena raste jer nam je svima u interesu na kraju dana da budemo zajedno. Mislim tu i na ceo region, ne samo na lokalnu scenu. Mi smo mnogo povezani i s bendovima iz Hrvatske, Slovenije, Makedonije… Držimo se zajedno i mislim da je to jedini pravi put. Verovatno ima i ovog o čemu ti pričaš, ali smo se mi okružili ljudima koji žele da dele tu vrstu zajedništva i međusobne potpore.
Povezani ste s bendovima uz koje ste počeli graditi scenu (Šajzerbiterlemon, i općenito Hali Gali ekipa), ali i one kojima se divite (Seine). Koliko je to međusobno povezivanje bendova važno za daljnji razvoj scene i vas i smatrate li da je to nešto čemu bi svaki bend trebao težiti? S kojim bendom iz regije biste se voljeli dodatno povezati, a još niste imali prilike za to?
Marko: Čitava rock i alternativna scena u regionu i nije tako velika. Mi smo doživeli to da ceo život obožavaš Darkwood Dub kao omiljeni bend i onda se zadesi neki festival na kojem nastupa i Dejan Vučetić Vuča, frontmen Darvkuda, dopadnemo mu se kao bend i onda ga zovemo na pivo, a on kaže da će mu biti čast da sva svoja znanja i veštine preda dalje. Ljudi u tom smislu imaju radost i želju da prenesu svoja znanja i iskustva i tko god nam bude interesantan mi ćemo mu prići ili ga pozvati na interakciju. Mislim da je i ta razmena znanja bitna. Na taj način nitko do sad nije bio u fazonu kao „neću”.
Sigurno da ima netko s kim se još nismo povezali, a željeli bi, ali to sve dođe spontano. Voleli bismo Vojka da upoznamo, dosta često u kolima se vrti i pušta i baš ga cenimo. Rock nam je došao kasnije, ja sam hip hop slušao ceo život, i domaći i strani. Ema isto. I želimo da upoznamo, iako će se to dogoditi tek 2046. godine, Valentino Bošković. Oni su nam nešto što je najbolje što se pojavilo na ovim prostorima u novije vreme. Ta vrsta koncepta i pameti iza jednog projekta i inteligencije koja odiše tim njihovim radom je fascinantna. Da netko izmisli svoj jezik koji je baziran na Bračkom i cijeli filmski narativ, osećamo veliki respekt.
Koliko široko zalazite u istraživanje glazbe i novih izvođača? Možete li izdvojiti neku neočekivanu glazbenu preporuku? Izvođača ili album koji vas se dojmio, a daleko je od glazbe koju inače slušate i preferirate?
Marko: Ima toga mnogo. Nama svašta prođe kroz playliste dok se vozimo u tim kolima. Kad ulazimo u Hrvatsku, kad se spustimo u Dalmaciju puštamo Coloniu i Thompsona. Nije da filtriramo.
Recimo moj najbolji prijatelj i ja na putovanjima volimo slušati Bijelo Dugme.
Marko: Nama je to po zemljama raspoređeno. Bijelo Dugme slušamo kad prolazimo kroz Bosnu i deremo se k’o magarci, promuknemo do koncerta. Slušamo Lude Srbe. Suštinski, više nema toliko nekog teškog undergrounda u alternativnoj muzičkoj sceni jer svi hoćemo da budemo u muzičkom biznisu. Underground tako polako nestaje, ali oni su pravi underground. To je jedan psy trance dvojac koji repuje preko psy trance matrica i dosta je crno i tvrdo, narko trance. To često slušamo od tih opskurnih stvari. FTP isto domaća rap grupa koju volimo, zadesi se tu i Grše, slušamo svašta. Slušamo i Novosađane Bekfleš. Trap, tehno, sve stvari koje ne sviramo slušamo. Nismo onaj dosadni bend koji sluša samo indie rock. Mrzim kad se ne izlazi iz okvira, mora uvek da bude šareno i zabavno.
Mislim da je to jedna od čari glazbe, otkrivanje izvođača koji su drugačiji od onog što si do sad čuo i s čime si se susreo. Uskoro se bliži vaš koncert u Močvari (17. studenog), a tamo ste i prvi puta nastupali u Zagrebu. Nadolazećim koncertom zatvarate krug koji je otvorio prvi album „Pozivi u stranu” i okrećete se novim pjesmama. Jesu li konture novog albuma tek u nastajanju ili su novi materijali za album već u završnoj fazi dotjerivanja?
Emilija: Daleko je to od završne faze, imamo jako puno ideja na kojima treba da radimo. Posle Močvare imamo koncert u Beču, a plan je da se nakon Močvare i Beča zaključamo u studio i posvetimo tome.
Marko: Realno, već sad smo u studiju.
Emilija: Non stop radimo nešto, kad nismo na putu idemo kod Gizma pošto vežbamo u njegovoj kući u Žarkovu. Mi smo svaki drugi, ako ne i svaki, dan tamo. Zavisi koliko tko može, ali minimalno imamo dve-tri probe nedeljno.
Marko: Ako ne sviramo onda snimamo neki demo jer smo si tamo napravili mali studio tako da neke nove pesme sad već imamo snimljene na demu. To je posebno zabavno jer neće to biti oficijalna traka, ali mi učimo kroz snimanje.
Emilija: Mnogo je dobro kad čujete ideju. Volimo snimiti svaku svoju ideju da vidimo kako to zvuči jer kad sviraš previše si subjektivan i nikad ne možeš čuti kao na snimci.
Marko: A pogotovo ako čuješ tek na traci koju si snimio u studiju, onda više nema nazad. Ovako mi sad snimamo sebi kao demo sve što odsviramo jer to je neki jako važan korak pre pravog snimanja pesama. Sad smo u toj nekoj fazi. Imamo dve-tri gotove nove pesme koje ćemo i odsvirati u Močvari, a na ostalom materijalu radimo i uživamo. Baš se radujemo i mnogo nam je to nedostajalo jer postoje neke ideje stare i po tri godine koje sad vraćamo i razrađujemo.
Koliko se ti novi materijali razlikuju od dosadašnjeg zvuka Koikoija?
Marko: To je malo nezgodno za reći, prvi album je baš ono prvo što je nastalo, a dok smo postavili prvi album već tad su nailazile druge ideje koje su sad na drugom, nadolazećem albumu.
Emilija: A mi već sad imamo materijala i za treći album.
Marko: Skladištimo materijal, a onda moramo da ga usmerimo na album,a još se slaže novog materijala za naredno. Otpadne tu dosta toga.
Emilija: Najteže je kad treba da odbaciš nešto, kad dođeš do trenutka da moraš da odlučiš da ovo ide, a ovo ne ide. Na kraju najbitnije je da imamo ideje (smijeh).
Koliko se vaša vizija glazbe koju stvarate promijenila od vaših prvih koncerata do danas?
Marko: Namera je ostala ista. Žanrovi, muzika i utecaji se menjaju, ali namera i potreba benda su ostale iste, a to je potreba da sviramo ono što nam je zanimljivo i da nema ograničavanja. Ne želimo se držati jezika koji smo uspostavli na prvom albumu.
Emilija: Kada je taj progres benda u muzičkom smislu u pitanju, volim da pomenem Radiohead. Oni od albuma „Pablo Honey” pa do ovog poslednjeg albuma – ne znam da li je neki bend imao toliki progres kao oni. To je u stvari suština muzike u nekom filozofskom smislu. Ljudi se sami otkrivaju unutra i onda se to prebacuje na muziku, upoznavanje međusobno, komunikaciju.
Marko: To donosi individualni progres.
Emilija: Tako je. Mislim da je taj individualni progres, tvoj lični, se aplicira i na samu muziku. To je sasvim normalno, malo mi je čudno da jedan bend zvuči isto 20 godina. To znači da nema nikakvog pomaka.
Marko: Ili da se nije linkovao sa sobom ili da postoji neka namera šta prolazi kod publike, izgubi se ta iskrenost i povezanost sebe s muzikom.
Emilija: Druga stvar, vreme prolazi. Menjaju se stvari, digitalizacija u sve većoj meri, vreme u kojem si dosta diktira i tu muziku. Zato je taj Radiohead od „Pablo Honey” do sad uvodio i synth i elektroniku. Od čistog rock albuma su stigli do pesama samo sa synthom.
Marko: I svaki album su im zamerali. Tako i za neki drugi bend.
Meni Muse odmah pada na pamet recimo. Oni su imali isto zanimljivu progresiju.
Marko: I oni. Obično za takve bendove kažu: „Ovo je bez veze, ovaj album nije kao prethodni”. Pa zašto bi i bio kao prethodni? Album je presek jedne ere, jednog načina razmišljanja i jednog osećanja i on je gotov. To je kao s redateljima i filmovima. Snimio je taj film, pečat će ostati, ali ja isto ne volim filmske redatelje koji imitiraju samog sebe. Snime dva filma i kažu da je to njihov izraz i da moraju tako i na trećem iako se tako možda više i ne osećaju, ali će nastaviti jašiti taj fazon. Samim time možemo već sada da kažemo da će se novi album dosta razlikovati od prvog, ali opet je to i dalje Koikoi.
Od izlaska debi albuma skupili ste impresivan broj odsviranih koncerata po Europi. Koje mjesto vam je postalo u posebno dobrom sjećanju?
Emilija: Rumunija je bila jako zabavna.
Marko: Da, svirali smo na Artmania Festivalu koji je heavy metal festival, znači nikako naša publika ni na koji način. Mi smo dva put bili u fazonu kao „Mi se nećemo uklopiti, ljudi nas neće slušati”, no razuverili su nas pa smo se odlučili na taj izazov. Gotivno je. Lineup je bio ludilo, posle nas je svirao Porcupine Tree. To je ogroman trg prepun ljudi, mislim da je to najveća publika pred kojom smo ikad svirali i kad se završio na Main stageu glavni događaj i svi su se prebacili na naš stage. More ljudi, metalaca…
Emilija: Svi stoje i gledaju tko su ovi.
Marko: Mi smo nekako prestrejt i naspram njih djelujemo malo fensi. Kajalica, zlatni kaiš od basa, štikle. Ceo fensi đir i imali smo pola sata, ali napravili smo digest kao u crnoj rupi. Što je manje to je jači naboj energije. U tih pola sata smo dali snažniji nastup nego neki metal bendovi, baš smo udarali po tvrdom i na kraju su svi headbengovali, bilo je ludilo. Opet je jedan klinac uzeo gitaru, svirao je na Mississippiju. Ta Rumunija nam je ostala u divnom sećanju i Čakovec.
Emilija: Jao da! Čakovec je bio ozbiljna priča. Klub se zove Prostor CeZam.
Marko: Ekipa u Čakovcu nas je dosta oduševila, dosta su punkish i svi smo se nešto jako napili tu večer (smijeh). I svidjelo nam se jako što je publika bila jako blizu na bini, sve je bilo jako intimno, svi su bili na stageu, padali preko bubnjeva.
Emilija: Da, svira poslednja pesma, a devojke su se popele…
Marko: Da, ja sam jednu malo jače povukao od adrenalina i samo sam video da ne stoji, nego da je preletela i srušila ceo bubanj i mislim si da ovo nije dobro i da devojka nije dobro, ali ona se digla s rukama u zraku. Baš je u Čakovcu bio neki Twin Peaks vajb.
Jednom prilikom ste izjavili kako kao bend imate „lude fiks ideje” i da ste sve do sada uspjeli ostvariti. Je li ipak nekad bilo nekih ideja unutar benda koje su vam se činile preradikalnim ili „prerubnim” da biste krenuli u njihovu realizaciju? Razmišljate li unaprijed kako će one biti prihvaćene ili se vodite za svojim impulsom?
Emilija: Razmišljamo o tome, nemoguće je da ništa ne promislimo prije.
Marko: Važemo dosta, sedimo svi i pričamo o daljnjim koracima. To je neminovno.
Biste li ikad cenzurirali svoje ideje u strahu od neshvaćanja ili osude?
Marko: Trenutno živimo u toj nekoj eri koja je opasna za izjašnjavanje po nekom stavu jer to može jako lako da bude protumačeno na pogrešan način ili nekome uvredljivo. Da se desi neka vrsta kulture otkazivanja. Jednostavno ta neka politička polarizacija koja se dešava tera da na svakom koraku budeš oprezan što izgovaraš jer se može lako desiti da te protumače pogrešno.
Imam osjećaj da jako treba paziti na koji način nešto kažeš jer će se netko vrlo lako uhvatiti za dio onog što si rekao i izvući iz konteksta te odvesti u nekom drugom smjeru. Pogotovo ako tvoje mišljenje imalo odstupa od nekog općeprihvaćenog natariva.
Marko: To nas sve malo i muči. Svi znamo da u politici ništa nije crno-belo, a dosta se u Evropi stvari postavljaju tako, oduvek je tako bilo. Svaka vrsta krize tera ljude u svojim zemljama da se panfletski opredele na crno ili belo, tako da mislim da tu treba imati najviše opreza. Tu se nekad ugrizemo za jezik.
Emilija: Mnogo je opasno vreme. Pogotovo to s internet kulturom. Prosto je neverovatno kako se zbog cancel kulture za jedan dan preokrenu stvari. Treba biti obazriv, pogotovo u javnom prostoru. Mi postajemo bend koji je prepoznatljiv i treba biti oprezan u smislu toga što se i kako izgovara.
Marko: Al’ to je muka jer nekad ne znaš šta je ispravno. U nekim situacijama jednostavno nisi siguran pa malo mozgaš dal je bolje radi političke korektnosti prećuteti ili nešto stvarno izgovoriti i trpeti posledice.
To su sad već moralne dileme.
Marko: Dal’ želiš da stvarno budeš moralan pa da kažeš kad uočiš licemerje i nepravdu i time možda i narušiš ugled ako ti nije najpopularnije mišljenje ili biti mudar i shvatiti ovaj biznis i striktno ići karijerno, ali to opet nije dobro. Potrebna je ta neka vrsta balansa da se u pravom momentu oglasiš i kažeš da nešto nije fer i u redu.
Treba naći balans.
Marko: Da, ali ne znam dal’ ga ima. Ima li u sumanutom vremenu u kojem živimo balansa da kažeš šta misliš bez posledica?
Emilija: Naći balans, ali onda se leći u krevet i zaspati mirne glave. To je dosta izazovno u današnjem vremenu.
U svojim tekstovima progovarate kroz minimalističku formu – ponekad vrlo jasno i direktno, a ponekad kroz simbole i određene pjesničke slike ostavljate puno prostora za vlastitu interpretaciju slušatelja. Kojem pristupu više naginjete?
Emilija: Pošto Ika i Marko pišu tekstove, oni su ih pisali na prvom albumu, meni se više sviđaju ti poetski trenuci i reči za koje možeš da se uhvatiš u tekstu jer naši tekstovi nisu mnogo narativni. LJudi se hvataju za te neke reči i s vremenom sam shvatila da je to dosta prepoznatljivo za Koikoi. Volim poeziju i ne volim kad mi je nešto predirektno dato. Na primer što taj Hrast za mene znači? Za njega znači nešto drugo. Kad ga je Ika pisala, ona je imala nešto treće u glavi, ali za mene to može da bude mnogo stvari. Jako je dobro što se tu ostavlja dosta prostora za tumačenje, meni se to baš dopada.
Marko: Ja s druge strane volim konkretnija kopanja po sebi. To me je oduvek ložilo, otkrivanje sopstvenog prljavog veša i mrakova, što dublje kopam to mi je zabavnije, ali onda ga prepakovati u nešto malo neodređenije. Uporište mora da ima u nečemu ličnom što istražuješ o sebi ili drugima i onda ga prepakuješ u muzičku pesmu. Nikad se ne usudim reći da je to poezija, to su reči za muziku. Poezija je nešto što ja nisam dostigao, Koikoi nije poezija, to je muzička pop forma teksta koja ima razne primese. Ja bi tu odvojio da se nekad desi poezija, u nekim naletima može da se desi.
Čini mi se kao da ste dostigli posegnu snagu time što se ne držite neke konkretne forme pri pisanju tekstova i stvaranju glazbe. U vašoj glazbi ima i nježnosti i mistike i buke i grubosti, poetske snage, ali i brutalne iskrenosti. Je li tajna možda u tome što svi članovi benda aktivno sudjeluju u stvaranju i kreiranju glazbe pa onda i ti vaši različiti karakteri pridonose paleti emocija? Jeste li od samog početka bili tako povezani i ujedinjeni u kreiranju svog zvuka i ideja ili je na tome trebalo aktivno raditi?
Emilija: Postoje četiri elementa (smijeh). Nekako se sve jedno po jedno slagalo kako smo svirali. Kad se Ika vratila iz Belgije proveli smo sve vreme u studiju i sve je teklo samo od sebe. Sve je bilo bez dubljih planova i naivno, nismo imali neke tendencije, samo je muzika izlazila i sponatno smo se nadopunjavali.
Marko: I to i dalje radimo.
Emilija: Mislim da je ta naivnost u Koikoiju dosta bitna stvar. Naivnost u smislu čistih namera.
Marko: Mislim da ima tu i razigranosti koja proizlazi iz nepoznavanja muzičkih normativa i načela gdje se desi nešto mrvicu drugačije, što na kraju proigra. Nema nekih pravila.
Kada se kao bend okrenete za sobom napravite mali pregled dosadašnjih postignuća, koje od njih vas čini najponosnijima?
Emilija: Ponosni smo na to što smo još uvek zajedno. Meni je to najbitnije od svega, napredujemo i to mi je potvrda da je to što radimo dobra stvar i da možemo da idemo dalje.
Marko: Ponosni smo i na neodustajanje. Nekad bi nam netko rekao da je nešto nedostižno, ali zajedno smo saznali da je to itekako moguće. Odustajanje se desi samo zato što nismo nešto probali. Jako nas raduje osvajanje nekih neotkrivenih prostora. Ponosno smo na to što smo uvek išli malo izvan nekih zadatih okvira. Koikoi je krenuo nekom sporednom putanjom da isproba put i to nas jednovelo do divnih i velikih događaja kao što je sad Reeperbahn Festival na kojem smo bili jedini s Balkana. Došli smo u Hamburg i našli tamo neke divne booking agente, povezali smo se i s jednom francuskom booking agencijom s kojom ćemo surađivati.Odjednom vidiš da na rosteru imaju svjetski poznate bendove i ti si s njima u istoj agenciji. Kad dođeš malo blizu nekog tako velikog onda te pukne reality check.
Emilija: Da, ali u real timeu si potpuno u tome i ne znaš što se dešava, samo ideš.
Marko: Na primjer gledao sam na InMusicu set listu i ide Koikoi, Idles, Fountaines DC i Killers. I gledam u to i pitam se sanjam li to. Sklanjamo instrumente, a dolaze Founatinesi i tu ste, zajedno jedni pored drugih, pozdravljate se… Na te neke stvari smo ponosni.
Emilija: Volela bi samo da dodam nešto što smo svi zajedno naučili – izlaz iz zone konfora je jako važan za bendove, da ne odustaju. Ako ti se učini nešto nedostižno, moraš da to juriš. Treba svirati, putovati, bend živi kad svira… Mi smo odsvirali 80 koncerata za dve godine, više sam viđala njih nego svoju porodicu, no sad polako plodovi kreću da se pojavljuju.
Marko: Naslanjaju se neki drugi ljudi što vrede na to što radimo. Celo vreme gradiš neke temelje pa s jedne strane stiže pomoć, pa s druge i samo se gradi dalje.
Osim fokusiranja na nove materijale, što još od benda Koikoi možemo očekivati u bližoj budućnosti?
Marko: Treba da snimimo muziku za predstavu koju radimo, komponovali smo muziku za predstavu „Otac” u režiji Paola Mađelija koja će se održati u pozorištu Ateljea 212 u Beogradu, izvest ćemo ju i na Gavellinim danima. 28. studenog ćemo izvesti tu predstavu u Zagrebu i izvodimo muziku na sceni tako da ta muzika treba da se snimi i izda pod nekim labelom. Treba da snimimo jednu pesmu za dečji hor Kolibri, stiže uskoro nova Hali Gali kompilacija i novi singl od nas. Novi spotovi, ima mnogo posla.
Došli smo do samog kraja. Dolazite na ultimativni tulum preslušavanja vinila i možete ponijeti sa sobom samo tri ploče. Koje albume ste ponijeli?
Emilija: Radioheadov „In Rainbows” sigurno, Stone Roses i „Revolver” od Beatlesa. To je ovako na prvu.
Marko: Massive Attack i njihov „Mezzanine”, Fountaines DC i „Skinty Fia”, a treći je „Kind of Blue” od Milesa Davisa.
Koja je najranija uspomena vezana uz glazbu koje se možete sjetiti?
Emilija: Kad sam pravila bend s burazerom i sestrom dok smo bili klinci. Ja sam svirala sint, on je uzeo gitaru, a sestra neku tarabuku. Mislim, ja sam bila dirigent, imamo i fotke. Oduvek sam bila vezana uz glazbu, još od detinjstva iako sam kasno počela da sviram gitaru, tek u drugoj godini srednje škole, ali je gruv uvek živeo u meni. Veliki je dar biti nadaren za muziku.
Marko: Imao sam neke snimke kao klinac, moji su mi davali walkman i slušao sam neke pesme i peva sam na suvo pa se sćam da imam nekoliko godina i pevam od Azre pesmu A šta da radim kada odu prijatelji moji, ali su to bili neki misheard lyrics. Izmišljao sam reći pa sam pevao ništa mi više nije važno našao sam dobar den. N ajvnim mestima s gitarom sam pevao nešto s masketarom.
Hvala vam na uspomenama, vidimo se u Močvari!
Ovaj je sadržaj sufinanciran sredstvima Fonda za pluralizam medija Agencije za elektroničke medije.
