Vasko Atanasovski: “Kad kažem jazz, što je to? To može biti sve”

“Ko će bolje nego muzika da oživi divlju, veličajnu poeziju borbe između života i smrti, bilo u prirodi bilo u izmučenoj duši? “, reče Vojnović još prije dobrih 100 godina. I očito se po tom pitanju ništa nije promijenilo. Izmučena duša kao da je iznikla iz prirode, a borbu je ionako iznjedrila sama poezija. U četvrtak, 3. srpnja 2014., na Kongresnog trgu u Ljubljani bilo je riječi o poeziji. Onoj pisanoj šutke pa utjelovljenoj u glazbi.

U okviru projekta Ogenj in Led (Fire & Ice) gitarist Vlatko Stefanovski i saksofonist i flautist Vasko Atanasovski uz pratnju Komornog gudačkog orkestra slovenske filharmonije izveli su publici kompozicije napisane za orkestar, te dočarali to makedonskim i slovenskim etno prizvucima. Pred koncert razgovarali smo s Vaskom Atanasovskim, rođenim Mariborčaninom makedonskih, srpskih i hrvatskih korijena. Više o nadolazećim nastupima i dosadašnjoj diskografiji možete pročitati ovdje.

Kako je došla ideja na osnivanje Vasko Atanasovski Tria. Kako ste se upoznali?

Trio se nekako spontano razvio. Prije mnogo godina, oko mog prvog albuma, sve suradnje bile su s muzičarima iz inostranstva (Austrija, Mađarska, isto i Hrvatska). Više od deset godina radim s jednim hrvatskim bubnjarem, Krunoslavom Levačićem i onda sam u jednom momentu dobio ideju da napravim jedan bend s domaćim muzičarima, samo sa Slovencima. Drugačiji je način rada kada smo blizu jer kad su ljudi daleko, ne možeš ni na pivo.  I onda sam tamo 2007. uspio okupiti neku ekipu koja mi se sviđala i to je prvo počelo kao kvintet. Projekt se zvao Mljask i snimili smo album 2008. Bila je tu harmonika, kontrabas, gitara, bubanj i ja i još nisu bile vokalne stvari. Pre svega sam radio instrumentalnu muziku – etno i jazz i mislim da sam s tim projekt Mljask prvi put krenuo u malo popularniju muziku. Prijašnji albumi su bili malo više ozbiljnija muzika, u smislu da je teža za slušatelja. S tim projektom smo krenuli više na stvari za plesanje, ali održale su se te improvizacije, ti jazz momenti.

Taj bend je onda krenuo dalje i onda se slučajno desilo na jednoj svirci da jedan gitarista nije mogao doći. Rekao sam OK, nije bila tako bitna svirka pa ‘ajmo u kvartetu. Onda se na dan svirke razbolio i basist i ostali smo nas troje u konačnici jer više nije bilo harmonike nego dvije gitare. I rekoh: “Što ćemo sada. Trio, bez basa… Hoćemo, nećemo? ‘Ajmo da sviramo”. I ispalo je to super. Bili smo oduševljeni. I nikad nisam imao bolju ekipu, baš smo se našli i  privatno i imamo isti pogled na umjetnost.  Tako je krenula ta neka priča sa Triom. Nekako spontano taj kvintet nije više radio. S Triom sam počeo raditi nešto što je bila novost u mojoj produkciji, a to su vokalne stvari. Skupilo mi se nekih tekstova koje sam pisao pa bi bilo šteta da nije bilo ništa od toga, a ja prema pevanju imam jaki respekt, nisam nikad hteo da pevam, nema šanse, a opet da nađem nekoga, tko će to da peva? Nismo specifični pa da nekoga zovem: “E pevamo soul ili pevamo blues… “, jer je u mom stilu više stilova izmiješano, neki specifikus. I treba naći nekog pevača koji bi bio baš dobar interpretator u suštini.

U Sloveniji mislim da nema baš puno dobrih pevača. I svi su meni govorili: To moraš ti, to su tvoje stvari. I sad mi je kul. Imali smo dosta koncerata i onda skupiš to iskustvo. Tehnika što se tiče pevanja i duvanja je ista u tom smislu tako da sam trebao neko vreme samo da nađem neki moj stil. Još uvek se ne doimam kao veliki pevač. Sad smo snimili već dva albuma i imali smo puno, baš puno koncerata. Najviše u Istri i u Dalmaciji. Ove godine sviramo u Šibeniku. Prije sam nekako više svirao u Zagrebu. Sad mi se čini kao neka teška situacija – i publika i uopće da se dogovoriš za nastup. Čak znam nekoliko organizatora iz Zagreb, ali nitko da složi neku inteligentnu priču. Bili smo u Tvornici, ali bio je neki utorak i bilo je jako malo ljudi. Tako da mislim da trebamo neki pravi način da dođemo u Zagreb.  Iako mi se čini kao druga scena jer kad gledam Istru tamo uvijek imamo neku publiku. Kad bismo svirali u Puli, došli bi ljudi iz Poreča. Svirali smo u Rijeci, u Puli, u Pazinu i festivalčići preko ljeta.

Baš si spomenuo da miksate različite žanrove. Kako bi kategorizirao kojim se žanrom glazbe baviš? Ili ne želiš svrstavati?

Uopće ne želim kategorizirati. Čak i da kažem, opet… što sam time rekao? Ionako mi se čini takvo vrijeme da toliko ima svega, tako da ne znam koji smisao… Kad me netko pita što sviram, kažem da sviram rock, klasiku, jazz i etno. I naravno od projekta do projekta zavisi. Kada radim s orkestrima to ide više ka klasici, ali ja radim na taj način da ja uvijek taj neki etno ubacim. Taj naš Balkan je blizu, sve što ima taj utjecaj koristim. To je jako bogata tradicija. Kako sam ja totalno rodom miješan od malena sam osjećao neku bliskost s tim prostorima, od Makedonije do Slovenije, a s druge strane tu je western-europe. Mislim da je Slovenija na toj nekoj promaji, da se tu sve to nešto meša, čini se kao specifiko ovog prostora. Kad netko pita što je specifično za Sloveniju, ja mislim da je baš to što je između istoka i zapada. I meni ta situacija nekako prija. Austrijanci već toliko ne razume Balkan, a mi razumemo i Austrijance i Balkan. I ja mislim da je u mojoj muzici to to. To spajanje sa klasikom i sa jazzom koji je tu od moje osnovne škole. Glavna tendencija mi je bila da pravim svoju muziku, da stvaram nešto svoje.

Radio si sa svjetskim umjetnicima različite projekte, između ostalog i sa Tamarom Obrovac i Krunom Levačićem. S kime ti je bilo najzanimljivije raditi?

Sad se već skupilo puno tih ljudi. Kod suradnji su dvije varijante. Jedni su oni ljudi s kojima radiš dugogodišnje i s njima se mnogo dublje upoznaješ. To su muzičari s kojima se znam 10-15 godina. Druge su suradnje kad netko dođe pa neki projekat, može biti super, a može biti OK. Nikad se nisam gurao, uvijek je to nadošlo kao spontano. Kao kad su me zvali iz New Yorka da radim s Marc Robotom mislio sam: Super, što da kažem, imam slobodno, ‘ajde (smijeh). S Tamarom sam se sreo isto kad je možda bila i na početku svoje karijere. Volim svirati sa Zoltan Lantosom. S njim sam počeo raditi još 2002. On je jedan violinist iz Budimpešte, super lik. Sad ćemo da se opet vidimo u subotu na Lent festivalu (Maribor).

S Vlatkom Stefanovskim je ta suradnja u početku izgledala kao da će biti samo jednom ili dvaput, a to sada baš traje i super su se stvari složile. Ja sam znao da je Vlatko legenda, ali nikad nisam polagao neke nade. Prvo su me zvali da napravim intervju s njime, ne kao novinar, nego muzičar s muzičarom. Taj intervju je išao preko maila, nekako smo se upoznali i ja sam ga pitao za solo koncert i on je rekao: Pa ako je solo koncert, ‘ajmo svirati zajedno. Tako smo se muzički povezali. Bila je i varijanta u kvartetu i tako je sve nekako nadošlo spontano. U isto vrijeme sam imao dogovor s Kamernim gudačkim orkestrom slovenske filharmonije s kojima sam prije radio i zvali su me da napravimo neki veći projekt, kao decembarski koncert i kad su vidjeli da s njim nešto muljam odlučili su nas povezati zajedno. I tako je nastao Fire & Ice koji je super ispao. Super energija.

Nastupao si na različitim festivalima, po svijetu, ne samo u Europi, kako bi usporedio jazz scenu na Balkanu ili u ovom dijelu Europe sa zapadnjačkom jazz scenom?

Jako mi je žao kad gledam jugoslovensku umjetničku scenu, kad smo još imali zajedničku zemlju, to je bilo u mnogo stvari pozitivno. Svugdje festivali, bile su mogućnosti, rock’n’roll scena svoja, kakve nema nigdje, super bendovi, higher level. Znam da je bila i džezerska scena mnogo jaka. Moj deda koji je iz Beograda bio je džezista i preko njega sam dosta toga naučio. Pa i zagrebačka jazz scena… To je sve nekako bilo povezano. Danas nema te više scene, te neke zajedničke i sad je veliki problem. Naprimjer, svirati u Zagrebu je meni već problem. I u Beogradu i slično. Dobro, i financijske mogućnosti su problem, ali mislim da mi tu imamo neke veze više nego da sviram tamo s nekim Holanđaninom. To sam već radio i to nije neki šmek.

Zapad mi je malo dosadan, sve neko kao blagostanje, turizam, piće… I ti festivali su mi ponekad bili kao: Čemu sad? Zašto ovo sve? Bilo je kao radi reda, ‘ajmo napraviti festival, pa da se zabavljamo… Nisam vidio svrhu. A ima razlike i u publici, ali nemam negativno iskustvo s publikom, uvijek gdje sviramo je super. Komunikativna je muzika koju radim, a to mi je i svrha, a ne da radim muziku koja mi je mentalni smor, da trebaš pročitati tri knjige da bi razumeo što sviramo. Nema smisla. Muzika mora uvijek biti takva da ti da neko osjećanje, da te drmne, zato si i došao na koncert.

Postoji li tendencija sviranja jazza u mirnijim, intimnijim prostorima radi povezivanja s publikom?

Jazz is dead. Mislim, to se meni uopće ne doima kao jazz, iako su me tu neki možda i svrstali. Isto kao što su napravili sve mainstream, kao jazz-akademije pa se obrazuješ preko akademija. Svake godine dolazi, ne znam, koliko hiljada diplomanata i svi sviraju, ono, prže Charlieja Parkersa. Što ćemo s time? A gde je umjetnost? To je nešto totalno drugo. U jazz vrijeme, u pedesetima i ranije, to je imalo nekog smisla, oni su imali svoju priču, zašto su to svirali, zašto su tako svirali, komponirali… Da mi sviramo te iste pjesme od prije 70 godina, mislim, čemu to? A neki opet idu dalje u tom nekom pravcu, intelektualnom, pišu neke zabavne stvari, rade koncerte… ali fali im suština.  To odbacujem. Takav pristup uopće. A opet kad kažem jazz, što je to? To može biti sve. Mislim da je glavna razlika između drugih stilova to da kad sviraš Bacha zna se kako se svira Bach, kad sviraš pop to uvijek mora biti ista pjesma jer je tako, ne možeš muljati. I rock je blizu tome, a jazz je kako ti sviraš. Mislim da je to glavna svrha. Za druge stilove je više što sviraš, a za jazz je kako sviraš, ima individualni izraz.

Jesi li bio ikad ulični svirač?

Ne. To nekako nemam u sebi. Mislim, može biti zanimljivo, ali to je isto priča za sebe, moraš imati program koji je za ulicu.

Što je kod tebe bilo prije? Jazz ili etno?

Ne znam što reći oko tih stilova. Već kao mali slušao sam različite stvari, od starogradskih, do jazza i klasike i rock’n’rolla. Ali me uvijek zanimala improvizacija i stvaranje nečeg svojeg. Kao mali sam snimao neke svoje pesme, na još one kasetofone, pa presnimavaš pa snimiš drugu traku i oduvijek je nekako to bilo prisutno. Nisam otišao studirati jazz ili etnomuzikologiju, ali sam od svega uzeo što me zanimalo. Bitno je da radiš to što je u tvojoj okolini, da nađeš sebe nekako. Ne vidim svrhu kada vidim da neki naši muzičari sviraju neku američku varijantu. Isto zvuči kao da Amerikanci sviraju našu muziku. Znači, ne zvuči nikako. Čak i onaj koji super svira zvuči nekako sintetički, pošto nije njegovo. Tu ja, naprimjer, ne vidim smisao. U posljednje tri godine sam radio najviše s tim Triom i to je više rock energija, ali opet je neki jazz.

Što slušaš s ovih prostora od etno glazbe? Da li slušaš albansku, bosanskohercgovačku, srpsku glazbu?

Od svega pomalo. Narodnu i sevdah osobito tako da znam sve te pesme iz ex-yu zemalja. Puno tih pesama znam od malena. Svirao sam i s Damirom Imamovićem. To je bio jedan projekt u Belgiji, projekt na temu Balkana i bio je etno festival i došao sam na ideju da skupimo iz svake ex-yu zemlje nekoga tko se bavi etno muzikom, ali stvara svoju muziku. Isto kao i Tamara koja piše autorske stvari, Dragan Dautovski pa i Damir koji stvara sevdah na neki novi način.

Misliš li da je to odlična prilika mladima prenijeti emociju etno glazbe kroz moderne varijacije?

Da, definitivno, a da nije nešto što je turbo-folk. Taj turbo-folk kraljuje na Balkanu. Kad odeš u Beograd to je to… Mislim, ima i tu, ima i u Hrvatskoj. To je neverojatno. Kad je u Maribor došla Ceca u isto vreme je bio Lent festival i na njen koncert dođe 12 hiljada ljudi. Za Maribor je to jako puno. I onda ljudi pričaju kriza je. To je pogupljivanje svega. Ako ikako možeš da skreneš na neki put bio to jazz ili rock ili punk je super. A narodna muzika ima nešto, ima u sebi neku dubinu, svatko bi to trebao znati. Folk music je danas popular music. Čak mislim da u Makedoniji najviše održavaju tu tradiciju, puno se svira, etno, rock, jazz, ovakva ili onakva.  I u Hrvatskoj mislim da je slično. I to je kul. Veći je problem tu u Sloveniji jer je ta narodna muzika tužna, ne možeš to koristiti. Ili odmah ubace tu harmoniku,  a to opet nije narodna muzika.  Znaš koja to scena? To je totalno bizarno. Kad upišem u Youtube i nađem tamo neki bend koji prvi put čujem i svi se smeše i sviraju, već je vizualno smešno, ali vidiš da se to gleda, milijun pogleda i ljudi to slušaju. Glupi tekstovi i izbezumljeno je.

I tu ja živim, u redu. Ja mogu raditi to što radim  i kome se sviđa, sviđa. Bitno je da  se tom etno muzikom održava ta neka duhovna supstanca naroda. Isto kad smo bili sad u Beogradu, turbo folk puni dvorane, bogate se ljudi i masovno se sluša to, a muzika koja ima i malo te neke ozbiljnosti, umjetničku vrijednost, to nema nikakvog suporta, osobito od države. Vidio sam super muzičare koji su talentovani, ali moraju jurcati na dan desetak stvari da bi preživjeli. Nema te scene da je to povezano, napravili smo nešto pa ‘ajmo turnejica, Zagreb, Rijeka, Ljubljana, Sarajevo… To je jako teško, a ako se i desi financijski je katastofa.

Možeš li živjeti od svoje muzike?

Živim od toga. Meni je bitno da živim opušteno, ne treba meni sad neka jahta, to je glupost, ali da eto nisi u frci sa novcem, da ne možeš da platiš te neke osnovne stvari. Kad mi je to pokriveno ja sam već hepi men. Bavim se onim što je meni strast i nitko mi ne sjedi na glavi, putujem i tako nekako ja vidim život. A što se tiče materijalnih stvari to ti ionako ne donosi sreću, nikakvu. To te samo kači, smeta. Ufuraš se da ti treba ovo i ono, a vreme leti. A kad umreš što je važno, ono što si proživeo, što si radio, kakav si bio, a ne koliko si novca potrošio ili skupio. S nekim poštenim radom je teško obogatiti se.

Zašto je zapadu tako zanimljiva ova balkanska muzika?

Pošto oni pojma nemaju. Tamo se prodaje svašta. Nešto što ja uopće ne mogu da slušam, ali nađe se agent koji izgura neki bend za koji mislim da mi imamo mnogo bolje. U Hrvatskoj i Srbiji je bolje što se tiče izvoza muzike, ali u Sloveniji… tu se ne izvozi ništa. Ne zanima ih promocija, ništa ih ne zanima. Ovdje se samo radi o tome – Ja sam doveo nekog, ali ne s privatnim novcima nego s državnim. Mislim da imamo super stvari koje bi trebalo pogurati… Muzička industrija je počela biti bizarna. Kao sve neki paketići i onda izaberu: E ovo ćemo! Ljudi slušaju ono što im daš. Tu nema nekog pitanja kvalitete, koliko ima nešto neku težinu puno puta ni nema neke veze. Postoje super projekti za koje nikad nitko neće znati, a za neke mnogo gluplje znaju svi. Naprimjer, onaj Gangham style, što je gluplje to je popularnije. Mnogima je muzika nešto pored, malo za zabavu, ne bave se onime što muzika jest. Ne smatram ja da je ovo što ja radim sad za stadijum niti ne znam da li bi me to usrećilo.

Super su mi klubske svirke, gdje se osjeća publika, gdje se svi povežu. I kao treba da se sve prepusti tržištu? Mislim da ni londonska opera ne može da preživi od prodaje ulaznica i što ćemo sad? Da je zatvorimo? Tu sada treba vidjeti što treba suport, što je vredno. Ali takvo je vreme da ljudi ne znaju više što ima neku vrednost. Da bi čuo neke druge stvari moraš biti angažovan, moraš otići na koncert i slično, a većina ljudi to neće nikada uraditi. Ali šteta, ta industrija bi mogla da bude i drugačija. Bilo bi super da se predstavimo i u Zagrebu. Otišao sam lično u Lisinski da pričam s njima kakve su mogućnosti za nastup i nije tako lako. Mislim da je taj Fire & Ice najkomercijalniji projekt koji sam radio, tu je i Vlatko koji je poznat po cijelom svijetu i slovenska filharmonija koja ima neku težinu. U tom nekom svetu muzičke industrije je teško. Lisinski ima super program, berlinska filharmonija i slični, ali oni kažu da od toga ne mogu preživjeti, pa onda dovode Dragojevića, Balaševića, stand-up komediju jer ljudi već u 7 ujutro čekaju na ulazu i kupuju kartu od 40 eura. To za 3 dana ode. Kad tu staviš taj moj projekt onda to nije tako komercijalno kako sam ja mislio. Trudimo se da nađemo neku varijantu.