Đorđe Galić: „Gluma je stvar fiziologije, podsvjesnih impulsa i intuicije”

Ponovno koračamo prostranstvima glume upoznajući iz prve ruke raznolikost profiliranih pravaca i stilova, predložaka i idejnih ostvarenja te glumačkih izražajnih sredstava.

Mladi, ali perspektivni glumac iz Srbije, Đorđe Galić, s nama je podijelio vlastito viđenje glume referirajući se na iskustva stečena kroz igranje brojnih uloga u specifičnim, raznovrsnim izvedbenim formatima.

Osim pregleda nekih od zapaženijih Galićevih glumačkih ostvarenja, porazgovarali smo o ulogama koje priželjkuje, ali i o tematikama kojih u kazalištu i filmu nedostaje. Diskutirajući o konkretnim kazališnim komadima i njihovom načinu realizacije, dotaknuli smo se Galićevih principa u glumačkoj profesiji, kao i sklonosti određenim umjetničkim pravcima i scenskim rješenjima. Zanimljive pojedinosti iz glumčeve profesije, a djelomično i lifestylea saznajte u nastavku.

Koliko vidim po rasporedu izvedbi KPGT teatra, ovo ljeto dosta si provodio na pozornici. Angažiran si u nekoliko predstava ozbiljnijeg karaktera. Kako se pripremaš za svaku izvedbu i što kod glumca može izazvati strah i tremu?

Da, ovo leto jeste bilo radno. Radnije nego ikada, ali taj je osećaj jako relativan kada je naša profesija u pitanju. To je ono čuveno: pronađi nešto što voliš da radiš i nećeš se osećati kao da zapravo radiš. E, pa takvo je bilo leto.

Predstave koje igram duže svakako su u smislu pripremanja za izvedbu lakše, jer se osećam sigurnije u nečemu što ima duži staž, to je prirodno. Ono što je u početku bilo jako strašno, napeto, što je zahtevalo duže koncentrisanje i čišćenje od svega ostalog duševnog, sada je toliko postalo deo mene, da, pa ne bih rekao da je prešlo u rutinu, jer nije, i dalje je to svečanost svakog puta, ali um na podsvesnom nivou sam zna šta treba da pripremi i šta ga čeka.

Strah i tremu može izazvati dosta faktora. Od nekih klasičnih situacija: ako nešto fali od rekvizite, ako nešto nije pripremljeno, ako neko kasni… Ja često imam tremu kada mi se netko od bliskih ljudi najavi da dolazi da pogleda predstavu pa često kažem ljudima da mi ne govore kad će doći. Takođe, postoje i neke iracionalne stvari, kao što su neke svakodnevne stvari i rituali koje obavljamo, pa ako ih toga dana pred izvođenje ne uradimo, mozak iskonstruiše scenario da izvođenje neće valjati. Naravno da je to samo konstrukt uma u pojačanom stanju napetosti i ‘ko zna kakvih lučenja hormona. Svesni smo svi toga jer gluma na kraju krajeva jeste čisto fiziološki posao. Nema tu nikakve nadnaravne mistifikacije.

Dosta predstava u kojim glumiš zahtijeva poznavanje povijesti i socioloških fenomena. Provedeš li puno vremena istražujući izvor i pozadinu predstave ili se spontano prilagodiš zahtjevima izvedbe?

Nikad nije dovoljno vremena. Svaki fenomen je neiscrpni izvor inspiracije i tumačenja i svaku stvar čovek može izučavati jako dugo. To nekad može da bude i klopka, jer pozorište zahteva konkretnost. Ne površnost, ali jasan stav. S tim u vezi, rad s Ljubišom Ristićem nešto je jako dragoceno, jer je poznavalac raznih društvenih, istorijskih, političkih i kulturnih događaja. Da ne pričamo i o stepenu učestvovanja u mnogima. E sad, kad ceo proces raznih analitičkih i racionalnih pristupa na kraju krajeva prođe, uvek sledi proces spontanog prilagođenja, jer, kao što sam već spomenuo, gluma jeste stvar fiziologije, podsvesnih impulsa i intuicije.

Jesu li ti ozbiljniji koncepti draži od komedija i kako stojiš s komičnim ulogama?

Hvala ti za ovo pitanje. Iz nekog razloga, ljudi me uvek percipiraju za koncepte koji imaju dramski, da ne odlazimo baš u tragički, karakter. Čak i na fakultetu, kada se radila komedija, ja sam dobijao najozbiljnije likove, što mi je s jedne strane drago i imponuje mi. A s druge strane, one moje glumačko-radoznale-istraživačke, fali mi da se oprobam u malo komičnijim situacijama. Taj nagon obično se poveća kada se privatno dese neke situacije ili neki moji postupci koji ljude oko mene dovedu do momenta da shvate kako imam i tu stranu pa se iznova oduševe i začude zašto ja ne igram komedije. Ali okej je, ne bih da ispadne da se žalim, samo diskutujemo. Ne kajem se ni zbog koje dosadašnje uloge i zahvalan sam na njima.

Jedna od zapaženijih predstava u kojima igraš svakako je „Ljubavna priča”, nastala prema istoimenom romanu Puniše Đorđevića. Dio predstave igraš potpuno nag. Što se postiže prikazivanjem nagog tijela? Je li ti ikada bilo teško odigrati takvu ulogu?

Što se tiče „Ljubavne priče”, tu mi je dodeljena glavna uloga koju u alternaciji delim s kolegom Urošem Novovićem. Igram prvog savetnika u ministarstvu, Marka Ilića, koji zbog svoje seksualne orijentacije odbija da ode na misiju u Vašington. Biva izbačen iz ministarstva, iz Partije, iz zagrljaja svog Anđela… Na njegovu Anu bačena je sumnja, roditelji sumnjaju odavno i njihov odnos je na ivici da dramatično eskalira. Na sve to biva proteran iz svog rođenog grada Beograda u neko selo da bude učitelj u osnovnoj školi. Tamo sreće čudne pastire, starce, lepe neme devojke, a sve vreme je pod nadzorom gradonačelnika sela koji ga špijunira i zna sve o njemu. Osoba koja je ogoljena emotivno, duševno, socijalno…, ima potpuno pravo u rediteljskom smislu da se ogoli i telesno. Tako da, kada je opravdano, golotinja apsolutno nije problem.

Što se tiče razlike u tome kad sam obučen, kada ne, ne bih mogao tako plastično odgovoriti, jer je to stvar stanja. Ne skinem se ja na sceni iznebuha, iznenada. Do tog stadijuma treba doterati. Kad je u službi lika kojeg igram, tu nema mesta za osećanje ličnog stida. Ja tada pratim putanje neke situacije i karaktera koji se dešava izvan podređenosti mog ega. Ne želim time da mistifikujem stvari. Naravno da smo svi mi delimično likovi koje igramo, nije to ništa nadnaravno, opet kažem. Samo je malo izmešteno u smislu datih okolnosti.

Glumiš i u Handkeovom komadu osebujnog naziva „Psovanje publike”. Riječ je o predstavi koja ustvari analizira suvremeni teatar i uči nas da je publika glavni element kazališta. Iz glumačke perspektive, kako ti se čine trendovi suvremenog kazališta?

Da, „Psovanje publike” je idealna rasprava o pozorištu koju bi trebalo svako da pogleda. Tim komadom Handke tretira istoriju pozorišta, njegov značaj i odnos publike i izvođača, kao i zajednički prostor i vreme koje međusobno dele. Samim tim, celokupan fenomen pozorišta i sam akt izvođenja.

Ja lično jako glasam za savremeno pozorište. Pristalica sam savremenih formi. Često idem na radionice. Evo, ove godine sam učesnik programa koji ima tri modula: par dana u Španiji, par u Italiji i par dana u Srbiji. Modul ustvari spaja ljude iz ove tri zemlje i ima za cilj edukaciju izvođača o savremenim teatarskim formama kao što su imersivno pozorište, site-specific teatar, senzorni, participativni teatar, performans i razne druge forme.

Razumem svoje kolege koje teže nekim klasičnim tradicionalnim pristupima, gde se uvek priča o liku u nekom klasičnom smislu. Meni je to osnova čak i u nekim modernijim pristupima, ali ne volim se zaglaviti u usko tradicionalnim pristupima jer smatram da se samo izučavanjem forme i stalnim eksperimentisanjem može desiti progres na individualnom i kolektivnom nivou. Osećam izazov u rušenju ustaljenih puteva, jer mislim da je lakše pratiti utabane staze i neke linije koje nas uče na akademijama o stvaranju umetnosti, što nije dovoljno rizično. A iskustvo mi je pokazalo da prava umetnost počinje van akademije koja treba da bude i jeste osnova za sve dalje.

Otvoren si za suradnju s mladim autorima koji su tek zakoračili u svijet kazališne umjetnosti. Tako te možemo gledati u predstavi „Ja sam ptica, ja sam sve” te suvremenoj igri „Ljubavnici”. U prvoj si jedan od demona Fride Kahlo, a u drugoj kroz ples pokazuješ što ljubav uistinu jest. Kako doživljavaš te postmoderne projekte koji recikliraju stare priče i oblikuju ih kroz sasvim drugačiju prizmu i kako si se snašao u spomenutim izvedbama?

Naravno da sam otvoren, jer sam i sam mladi autor koji je tek zakoračio u svet umetnosti. I sve su to moje mlade kolege i prijatelji. Obožavam postmoderne projekte, haha. A stare priče se recikliraju s razlogom – jer su neke od njih univerzalne. I to je predivno. „Ja sam ptica, ja sam sve” spada više u formu fizičkog teatra, dok je projekat „Ljubavnici” plesni teatar. Mene u pozorištu jako zanima pokret. S time je zapravo krenulo moje interesovanje za teatar. Tokom srednjoškolskih dana otkrio sam snimke kompanije DV8 i rekao sam sebi: ,,Ima da bude ovo ili ništa drugo”. Naravno, morao sam krenuti prvo stazom klasičnog teatra i školovanja jer fizički teatar nije dovoljno razvijen kod nas.

Ne mogu o svom snalaženju da pričam na objektivan način. Najzahtevniji zadatak do sada mi je bila predstava „Praktični vodič kroz sujeverje” koja je potpuno plesna. Režirao je Luka Jovanov, koreografiju je radila Katarina Ilijašević i igram s tri maestralne plesačice: Jovanom Grujić, Tijanom Koprivicom i Dikom Babić. I to je bio glavni izvor straha i nesigurnosti, s takve tri genijalne žene stati na scenu… Ali uspeo sam da ispunim svoj zadatak. Šta znam, ljudi tu nešto prepoznaju. Postoje ti neki momenti… Nešto se desi, pa ljudi vide, ako ništa drugo, barem moju sklonost, želju i volju.

Okušao si se i u režiji izvedbe „Arkadija”. Riječ je o komadu koji tematizira potragu i želju za slobodom kao izrazom spokoja koji donosi oslobođenost od požude. Kako si se snašao u redateljskoj i glumačkoj realizaciji koncepta?

Da, „Arkadija” je divan tekst koji je napisao Goran Ferčec i koji sam ja uzeo kao predložak za svoj master rad. Iz toga je i iznedrena predstava koju sam kasnije izveo na jednom festivalu. I nadam se da ću uskoro stupiti u pregovore i uspeti da je „skućim” te igrati redovno. Ceo proces i rad na tom delu moje je istraživanje kako se kroz forme performansa može stvarati pozorište, odnosno, bavio sam se savremenim teatarskim formama poput ambijentalnih, imersivnih, senzornih, pa možda čak i site-speciffic formi. To je na kraju, prema komentarima publike, ispalo jako dobro, zbog čega upravo i osećam potrebu nastaviti da je izvodim. Takođe, kako je to monodramski proces u kojem sam i izvođač i redatelj, prija mi sloboda koju osećam u kontekstu toga da mogu nešto stalno menjati i eksperimentisati.

Osim na kazališnim daskama, iskustva imaš i u televizijskim formatima. Uživaš li više u kazališnim ili TV ulogama?

Imam iskustva, ali ne dovoljno. Uvek su to bila sitna pojavljivanja. I dalje čekam nešto veće i zapaženije, ako mi se pruži prilika. Uživam u svakom zadatku. Igrom slučaja se zadesilo da sam više na daskama nego pred kamerom. Ne mojom voljom. Niti se bunim. Samo, ne bih voleo da moram da biram. Svaki medij je divan i interesantan na svoj način. Koliko se na daskama nekad mora pokazivati, toliko se na kameri stvari kriju, da ne bi izgledale lažno. I upravo ti suprotni smerovi jednog pravca su blago koje je najbolje kada bismo ga imali u dovoljnim količinama u oba smera.

S obzirom na vlastite principe u glumi, postoje li uloge koje ne bi pristao igrati?

Nikada do sada nisam odbio ulogu. Ili se ne sećam. Do sada se dešavalo da ljudi prepoznaju određeni senzibilitet koji posedujem i da znaju tačno šta bih želeo, šta ne. Ali iskreno, voleo bih da dobijem neku ponudu koju bih želeo da odbijem, zato što bih onda verovatno, u svom sumanutom stanju istraživanja sebe i pomeranja svojih granica, verovatno na kraju pristao. Jer gluma je rizik. I izlaženje iz zone komfora. Ili bi to trebalo da bude. Barem je to neko moje lično shvatanje.

Iako si uvijek angažiran u zanimljivim formatima, kakvi ti projekti, uloge i suradnje nedostaju?

Teško je govoriti o tome šta ti nedostaje ako to nešto nisi imao. Još uvek se nije desilo da sam nešto imao pa izgubio. Ali ima vremena, haha.

Da, mislim da nam u našoj profesiji fali više projekata koji se bave aktuelnim temama o životnoj sredini, planeti, prirodi. Angažman u tom pravcu još uvek nije dovoljno razvijen, a trebao bi biti, s obzirom na to u kakvom dobu živimo. Uništavamo sve pred sobom: sopstveni dom, našu planetu, biljni i životinjski svet oko nas… Ne znam da li to dolazi iz neznanja ili iz neodgovornosti. Svakako bi u oba slučaja trebalo više o tome govoriti.

Što se samih uloga tiče, voleo bih igrati malo više negativaca. Obično do sada bivam percipiran kao dramski, tragični pozitivni junak. Malo zlobe ne bi bilo na odmet. Što se ljudi s kojima bih voleo raditi tiče, tu je uvek moj dragi prijatelj i saradnik Bojan Đorđev. Zatim voleo bih nekad raditi s Oliverom Frljićem, Jovanom Tomić, Jugom Đorđevićem, Ivicom Buljanom. To su ljudi koji su mi prvi pali na pamet, ali ima ih podosta.

Osjećaš li se kao umjetnik dovoljno cijenjeno kada su u pitanju ulaganja u projekte i interes publike?

Što se samog ulaganja tiče, jedina pozitivna stvar koju sam na koži osetio jeste što je KPGT teatar dobio status gradskog pozorišta. Osim toga, ne mislim da se dovoljno ulaže u kulturu. Mislim da se mnogo veća suma novca ulaže u druge promocije i aktivnosti za koje smatram da su besmislenije i po sadržaju i po formi. Postoji neka uvrežena predrasuda prema publici. Ljudi misle: „Ma publika to neće razumeti, nije to za svakoga…”, i razne glupe floskule koje ljudi iz profesije koriste da bi opravdali svoj neuspeh. Mislim da publika i te kako sve razume. Samo je bitno kako ćemo mi postaviti neke stvari i koliko ćemo biti posvećeni.

Kako se opuštaš kada nisi na kazališnim daskama?

Dve stvari su mi najvažnije za relaksaciju, oporavak i punjenje baterija: moja dva italijanska hrta – Živko i Faust, koji su najbolja odluka koju sam u životu doneo, i treninzi. Počeo sam se rekreativno baviti CrossFitom. I obožavam tu disciplinu. Verovatno ljudima ne izgleda kao opuštanje, ali taj osećaj kad uradiš dobar trening sa dobrim rezultatima, kad pomeraš svoje granice… I saznanje da postaješ sposobniji, jači, izdržljiviji. Ima li išta lepše?

Knjige i muzika su uvek tu, naravno. Malo imam osećaj… Zapravo, činjenica je da sam iz nekog razloga zapostavio i muziku i čitanje. Pre sam dosta više vremena posvećivao tim oblicima relaksacije i interesovanja. Čini mi se kao da, od kada sam krenuo sa studijama glume i posle kad je krenulo da se radi, sve manje vremena dajem tim hobijima. Ne znam zašto je to tako. Voleo bih da i sam shvatim razlog, pa da, eto, u sledećem nekom našem razgovoru možda dam odgovor i tebi i sebi. Ali kada je potreban neki brzinski muzički dop, tu je uvek moje sveto trojstvo – Smitsi, Eurythmics i Bowie.

Spomenuo si mi da ćeš neko vrijeme tijekom zime boraviti u Zagrebu radi snimanja filma. Kako ti se sviđa Zagreb i možeš li već sada otkriti koji detalj o filmu?

Što se filma tiče, nastaje u produkciji 4Film, sa Anitom Jukom kao producenticom i Ivonom Jukom kao scenaristkinjom i redateljicom. To je jedino što zasad znam da smem reći. U Zagrebu sam prvi put bio ove godine na proleće i tad sam se zaljubio u njega. A u ovo doba mi po prvi put zima i hladnoća ne smetaju, jer mi se ovde u Zagrebu čine čak i romantičnima.

Ovaj je sadržaj sufinanciran sredstvima Fonda za pluralizam medija Agencije za elektroničke medije.