SLAVEN DOŠLO: „U medijima možeš da budeš izmešten u razne tebi strane kontekste, pa umem i da se ne prepoznam“
Iako mu je tek dvadeset i devet godina, Slaven Došlo već je pomakao srpsku kinematografiju u dobrom smjeru. Iza sebe ima nekoliko važnih uloga, od kojih su najvažnije ona u filmu „Pored mene“, gluma u „Vojnoj akademiji“, filmu „Panama“, a hrvatskoj je publici poznat kao Žile iz „Crno-bijelog svijeta“. Ovaj svestrani mladić, osim što je televizijski glumac, glumi i na kazališnim daskama gdje nerijetko zapjeva.
Slaven mi je ispričao kako je krenuo njegov glumački put, koje mu je najdraže putovanje, zašto Ljubica, njegov pas, ima Instagram, kako je dobio ulogu u „Crno-bijelom svijetu“ i još mnogo toga. Tko stoji iza Žileta, svima nam dragog televizijskog lika, pročitajte u nastavku!
Danas te svi znamo kao uspješnog glumca, no odakle tvoja ljubav prema glumi? Je li postojao neki ključni trenutak kad si shvatio da je gluma nešto čime se želiš baviti ili je to s godinama došlo spontano? Na koji te način pozornica oblikovala kao osobu?
Kada sam bio baš mali obožavao sam da imitiram i da pravim razne, takoreći, performanse za porodicu tako da su u nekom trenutku morali da me deportuju na neku pozornicu, a imao sam tu sreću da baš u Somboru postoji jedno od najproslavljenijih pozorišta sa sjajnom produkcijom i da se te godine otvorio dramski studio za klince.
Bilo je neverovatno doživljavati takvo pozorište kao svoje igralište i imati pristup nekim od sjajnih predstava koje su se tada igrale.
Sećam se da sam nakon predstave „Opsada crkve svetog spasa’“, koja se igrala u realističnoj scenografiji crkve, i publika je sve vreme bila aktivni posmatrač, izašao i poželeo da uvek budem deo te magije. I evo, to je ostalo tako do sada, s tim da su mi kriterijumi malo sazreli.
Pozorište je nerazdvojivo od mog ličnog razvoja jer je meni gluma bila najadekvatniji način da se pozabavim svojom zapitanošću nad životom i pokušam da odgovorim na bezbroj pitanja o sebi ili ljudskom ponašanju.
Kojem liku kojeg si utjelovio si ti najsličniji i zašto?
Svi smo mi pun krug, kaže psihologija. Odnosno, ako okolnosti od nas zahtevaju, a motivacija nam je dovoljno jaka, svi možemo da budemo sve.
Na taj način i ja pokušavam da razmišljam o ulogama.
Daleko sam još od te vrate samosvesti i umeća, ali za uloge koje sam prihvatao sam siguran da je postojao neki deo mene iz kog sam mogao da gradim ostatak te ličnosti.
Gej seks scena u filmu „Pored mene” prva je takva u srpskoj kinematografiji. Smatraš li je revolucionarnom za srpski film?
Smatram je revolucinarnom u smislu toga da se nismo plašili da zaista prihvatimo realnost bez romantizacije i dodvoravanja publici, već smo želeli da iskreno govorimo o tome zašto pred sobom imamo takve generacije i koji su njihovi razlozi. Umesto da ih osuđujemo i pridikujemo, želeli smo da započnemo dijalog. Gej tema je samo jedna od zabranjenih u našim društvima koje su se iz straha povele za uniformizacijom, podelama i jednoumljem. To je klasičan strah od nepoznatog koji kada je pojačan patrijarhalnim posmatranjem rodnih uloga eskalira u mržnju. Mnogo je načina na koje ograničavamo i osuđujemo jedni druge i to je samo tužno.
View this post on Instagram
Meni je bilo strašno dirljivo što sam na društvenim mrežama dobijao poruke nekih mladih ljudi koji otkrivaju svoju seksualnost i zahvaljuju se na tome što su se posle tog filma osećali manje sami. Neki od tih ljudi nikada o tome nisu razgovarali ni sa svojim najbližima. To je valjda i funkcija filma, uspostavljanje komunikacije i međusobno razumevanje.
Imaš li tremu pred izlazak na pozornicu? Da se odlično snalaziš i u pjevanju, svjedočili smo u mjuziklu „Sa druge strane jastuka”, no postoji li veća trema kad znaš da ovaj put, ne samo da pjevaš, već i glumiš?
Muzički teatar svakako podrazumeva i glumu tako da je vrlo često dosta komplikovaniji od konvencionalnog pozorišta. Na primer predstava „Jadnici“ koju igram je na engleskom, muzičke partiture su vrlo zahtevne, a slozićemo se da tekst Viktora Igoa nije nimalo naivan.
Nevezano za to o kojem žanru govorimo, gotovo uvek imam tremu, iako sam se sada već navikao na nju. Postali smo prijatelji i od trenutka kada stanem na scenu, kao svaki dobar prijatelj, zna kada da me ostavi na miru.
„Crno-bijeli svijet“ zasigurno je jedna od omiljenih serija Hrvata. Kako si dobio ulogu? Koje je tvoje iskustvo sa snimanjem serije u Hrvatskoj? Možeš li podijeliti s nama neku anegdotu sa snimanja koju još nitko nigdje nije izrekao?
Bili su potrazi za glumcem iz Srbije koji bi mogao da tumači lik Žileta. Na preporuku Anice Dobre i Slavka Sobina bio sam pozvan i dobio sam ulogu. Stvarno sam zahvalan što sam deo tog projekta. Ekipa je bila sjajna, kolege apsolutno sve obožavam, sa Kajom Šišmanović na čelu koja mi je ulepšala dane u Zagrebu. Takođe nije bilo loše biti u mogućnosti da se spustiš na more, dok je u Srbiji uveliko korona lockdown.
Ja sam vam najgori sagovornik za anegdote, ali bilo ih je mnogo.
Često nama, koji nismo glumci, nije najugodnije gledati vlastite snimke. Kako se ti osjećaš kad gledaš filmove ili serije u kojima se pojavljuješ?
Uvek mi je dosta neprijatno zato što sve to uglavnom gledaš sa neke vremenske distance i onda možeš da primetiš šta i kako bi sada uradio i koliko si iskren ili pak neiskren bio. Sećam se da sam na jednoj premijeri bukvalno želeo da ustanem da vičem kako bih napravio diverziju i skrenuo pažnju sa scene kojom nisam bio zadovoljan.
Je li Slaven kakav ga viđamo u medijima isti onaj kakav je s prijateljima? Smatraš li da te slava promijenila?
Svako od nas ima sebe za prodavnicu, sebe za porodicu, sebe za komšije, sebe za partnere itd. Oni svi opet potpadaju pod istu osobu. Trudim se da budem autentičan i dosledan sebi jer je sve drugo neka vrsta prilagođavanja i na duže staze je neodrživo, tako da mislim da sam poprilično isti.
Jedino što u medijima možeš da budeš izmešten u razne tebi strane kontekste, pa umem i da se ne prepoznam.
Tvoj pas Ljubica ima svoj Instagram profil. Otkud ideja za takav pothvat?
Svako će to da kaže za svog psa, ali Ljubica je stvarno posebno biće. Ideja se rodila od toga što ona mučena ne može da govori, a često izgleda kao da bi mnogo toga rekla. Osim toga njoj je dozvoljeno da bude ljuta i kritična i da se ne slaže sa tim gde je vodimo i kako postupamo sa njom i to nam je to bilo beskrajno zabavno.
View this post on Instagram
Lutajući tvojim Instagramom, shvatila sam da voliš putovati. Koje ti je putovanje ostalo u srcu kao najdraže i zašto?
Najvažnija lekcija sa svih tih putovanja mi je bila ta da ukoliko se skloniš 1000 km desno ili levo sasvim je moguće da opšteprihvaćena socijalna pravila koje ti čitaš kao deo svoje ličnosti, prestaju da važe. Ljudi u Aziji jedu bube, a ljudi u Južnoj Americi žive u kućama bez stakla na prozorima jer im ne trebaju. Na isti način njihova poimanja kulture, morala, etike, slobode i ljubavi znaju da budu drugačija. Onda shvatiš da je cela ta opsesija prilagođavanjem opštim merilima vrednosti besmislica i da je jedina prava validacija ona koja dolazi iznutra.
Omiljene su mi daleke destinacije poput Perua i Balija, pogotovo što ne pripadaju zapadnoj kulturi i imaju mnogo toga da kažu o životu sa prirodom, zahvalnosti, uspehu i slobodi.
Čemu te 2020. naučila? Što bi volio ostvariti u 2021. godini? Koju bi poruku poslao čitateljima Zihera u ovoj godini?
Naučila me da cenim ono što imam umesto da se žalim na ono što je van mog dohvata. Naučila me da budem zadovoljan bez toga da stalno moram da radim na sebi. Da se odreknem perfekcionizma i prihvatim stvari onakvima kakve jesu.
U 2021. godini bih voleo da budem miran, da više brinem o sebi, da imam strpljenja za sopstvene nemire i da više radim.
Voleo bih da započnem neke svoje projekte koji mi se već neko vreme vrzmaju po glavi i voleo bih da se konačno preselim u neku alisa-u-zemlji-čuda kuću u prirodi.
Čitateljima bih poručio da se više smeju, da budu blagi jedni prema drugima, da budu dovoljno sigurni da možemo da se slažemo da se ne slažemo, da budu dovoljno hrabri, da budu potpuno svoji i da shvate da život zaista jeste magija i da smo jedini razlog zašto to često ne možemo da uvidimo mi sami.
