Istaknuto
20.08.2017.

Dadaizam, kao umjetnički pokret, na svojim marginama skriva imena umjetnica koja zaslužuju da se svjetlo i pozornost skrene na njihov rad.

08.08.2017.

Pozadina mog romana, nazovimo ga tako, ili bolje – motiv zašto sam ga krenuo pisati jest hommage mojoj babi i dedi, zakletim antifašistima, ljudima koji su bili u logorima, austrijskim, mađarskim i ustaškim, ljudima koji su cijeli život krvavo radili za male nadnice, ljudima koji su odbili penziju jer su vidjeli da i komunisti kradu.

Intervju

FC Apatride UTD: Iako stomak ne trpi glad, revolucionarna umetnost se njome hrani

22.07.2014. Selma Pezerović
Foto: facebook.com/Abdelraheem Kheirawi

Foto: facebook.com/Abdelraheem Kheirawi

Beogradski reggae bend FC Apatride UTD sve su osim običnog reggae sastava. Prozvani kao jedni od ‘najmilitantnijih’ reggae bendova na ovim prostorima oni svoje stavove vezane uz pitanje civilnog društva i politike bez ustručavanja iznose kroz stihove svojih pjesama. Kritični, osvrćući se na probleme radničkih prava, američke invazije, kapitalizma, kolonizacije i prava crnaca, FC Apatride izdao je već 3 albuma. Singl pod nazivom ‘War Party’ izašao je 2009. godine. Gavrilo Princip i Hugo Chavez samo su neke od ličnosti koje su zaokupile pažnju ovog benda. Revoucionarni ton kao da hladno spušta na zemlju lebdeće glave i govori ono što drugi misle. Sastav čine 4 člana – Mr. Sekey na bubnjevima, Vlaychello na gitari, Gaggie na basu i Abdelraheem kao vokal s kojim smo upravo i razgovarali. Više o samom bendu i njihovoj borbi možete pronaći na fan pageu FC Apartride UTD-a.

Tko su FC Apatride UTD?

Određeni tip crnih plemenskih ratnika koji se savijaju na vetru. Stapaju se sa pozadinom. Uglavnom upošljavaju pomoć mrtvih da unište neprijatelje. “Night dancers” ih zovu. Odlučnost i jaka volja za opstankom ih čine besmrtnim.

Kada ste krenuli sa stvaranjem reggae glazbe? Kakvo je tada bilo vrijeme za reggae glazbu na ovim prostorima i da li se što promijenilo kada gledate sada unazad?

Od rođenja i prvog plača svaki otkucaj srca stvarao je reggae. To je bilo pravo vreme za veseli, durski reggae, jer smo živeli relativno bezbrižno u SFRJ. Onda je neko otvorio vrata Hada i poslao demone na Olimp. Nažalost, još su tu. Trebalo nam je vremena da izučimo i shvatimo mehanizam Hada, prevare, laži, krađe i otmice… molski reggae nije imao alternativu. Gerilskim napadima na Klimenusa, vatrom na Eubulesa…zatrpaćemo Had.

Prozvali su vas “militantnim”. Što to zapravo znači i da li biste sami sebe tako okarakterizirali?

“Želimo pesme koje ubijaju, atentatorske pesme. Pesme koje ispaljuju metke. Pesme koje se rvaju sa policajcima u mračnim sokacima oduzimajući im oružje i ostavljajući ih mrtvim, sa isplaženim jezicima. Očistite svet vrline i ljubavi. Neka ne bude više ljubavnih pesama, sve dok ljubav ne bude mogla postojati slobodno i čisto.” – Amiri Baraka

Pratiš li reggae scenu u regiji i kada planirate doći u Zagreb?

Pratim sve što se događa na tlu Jugoslavije, muziku, politiku, sport… Doći ćemo, ako Bog da, uskoro.

U bendu su vas četvorica. Kako usklađujete svakodnevne obveze sa nastupima i probama i možete li živjeti od glazbe?

Ako postoji siromašniji bend od FC Apatride UTD, bilo gde na planeti, ja evo apelujem da nas kontaktiraju zarad druženja i razmene iskustava. Prekariat reggae party. Probe čovek može održavati i kući. Ja sam većinu pesama napisao u kupatilu. Ali vidi, ono što boji našu muziku jeste upravo naš klasni karakter, tako da iako stomak ne trpi glad, revolucionarna umetnost se njome hrani.

Foto: facebook.com/FC Apartride UTD

Foto: facebook.com/FC Apatride UTD

Reggae kao pokret je inače poznat kao posebno društveno aktivan i kritičan prema široj zajednici. Na koje načine se vi tu uklapate, kao bend?

Mi se ne uklapamo, neka se svet uklopi. Muzika je danas sve samo ne društveno aktivna i kritična, a žanr je ništa do forme ili pribora za konzumiranje lakših ili težih opijata. Svoju unutrašnju revolucionarnu ulogu umetnost ispunjava kroz težnju ka revolucionarno uspostavljenom poredku (koja sa zauzimanjem vlasti gubi svoju kritičku, destruktivnu dimenziju), i doprinosu uspostavi istog. To je zaista vrlo teško, jer i najmanji kompromis čini da se ono najopozicionije pretvori u potrošnu robu koja se može uspešno prodavati sa velikim profitom.

Odjeknula je vaša akcija kojom ste održali svirku za pomoć azilantima koji su se nastanili po šumama u okolici Bogovadje. Kakav su feedback dali ljudi, publika pa i sami azilanti?

Ako težiš da veza dela sa stvarnošću bude neposredna, nađeš načine izražavanja poruke, koju bi publika mogla dešifrovati kao sopstvenu potrebu, izrastaš iz okvira političke muzike, i zapravo počinješ raditi muziku politički. Problemi azilanata, nezaposlenosti, eksploatacije, radničkih prava, imperijalizma…moraju biti oslovljeni, i suočeni kroz borbu u opipljivim oblicima, jer, ako umetnici i dalje budu govorili jezikom mistificiranja i potiskivanja, novi odnosi između ljudi i stvari ostaće i dalje u predelu snova.

Kroz svoje pjesme kritizirate upravo kolonizaciju, kapitalizam, pjevate o afričkoj ženi… i dokazujete iznova da je glazba odličan medij. Koliko je, po vama, bitna društvena osuda tih pojmova i koliko može svaka osoba zauzimajući svoj stav na te teme promijeniti društveno mnijenje?

Polazna tačka validne, konstruktivne, i efikasne kritike je identifikacija sa statusom obespravljenosti i iskrenom težnjom za promenom. Otuda rado usvajanje najpežorativnijih termina i deskripcija pri izgradnji novog identiteta. Klasno svestan Rom će vam uvek reći da je Ciganin, tako sam i ja vrlo rado Crnčuga, Komunjara, te me ne dotiče politička korektnost, koju vidim kao model prikrivanja a ne pokušaj iskorenjivanja rasističke misli i terminologije. Dakle sve dok je eksploatacije i rasizma, znam vrlo dobro kojoj strani pripadam. Pripisivanje divljaštva kolonizovanim narodima ustaljena je praksa u konstrukciji “drugog”, sa kojom se mnogi kolonizovani identifikuju pa nije neuobičajeno da veruju sve najgore o sebi. Kolonijalizam ostavlja klice truleži koje se klinički moraju otkriti i ukloniti iz naših zemalja , ali i iz naših umova. On nije zadovoljan samo lancima, krađom i pražnjenjem domorodačkih glava od svakog sadržaja, već nekom perverznom logikom sakriva, izvrće, falsifikuje i uništava istoriju baš kao i identitet kolonizovanih. Ovo se takođe da primeniti i na područje SFRJ, gde smo danas svi pod okupacijom.

Zadnjih nekoliko desetljeća svjedoci smo sukoba Palestine i Izraela, a uzadnje vrijeme i njihove ponovne kulminacije. O tome progovarate i u svojim tekstovima. Što možeš reći više o tome?

Izrael je rasistička država, koja je nastala kao kolonijalni projekat kroz savez evropskih cionista i zapadnih imperijalističkih sila. Cionisti su tražili evropsku podršku u uspostavi države na teritoriji Palestine, koja će zauzvrat biti, kao što i jeste, baza zapadnog imperijalizma. 1948. izraelske vojne snage zauzele su veći deo (78%) Palestine a ostatak je pod okupacijom od rata 1967. To naravno nije jedina država uspostavljena kao doseljenička kolonija kroz “čiščenje” domorodačke populacije… Tu su i SAD, Kanada, Australija, Novi Zeland itd…

 Posle 1948. izvršena je eksproprijacija većeg dela arapske zemlje, obezbeđena širokim spektrom zakona donetih za ovu namenu. Tu su i zakoni o eksproprijaciji imovine “odsutnih”, dakle izbeglica koje su napustile svoja ognjišta tokom rata, i onih (što je skroz nerazumljivo) koji nisu napustili Izrael, ali ne žive u svojim selima. Vlada Južne Afrike tokom apartheida je činila isto, deportujući crnce iz određenih oblasti i onda naravno otimala zemlju. UN je tada podržao tzv. “podelu” gde bi Palestinci koji su predstavljali 72% stanovništva, sa 92% zemlje u vlasništvu, bili reducirani na 47% zemlje (Rezolucija UN-181). Iste godine UN tretira problem novonastalog apartheida u Južnoj Africi kao “njihov unutrašnji problem”, i tek su 1962. pod pritiskom zemalja Istočnog bloka i novonastalih zemalja trećeg sveta nakon nacionalnog oslobođenja, doneli rezoluciju-1761 u kojoj se osuđuje apartheid.

 Cionistički propagandisti vole da ukazuju na činjenicu da Palestinci odbijaju mirovne ponude, a ne kažu da i svaka ta ponuda obuhvata de facto rasističke zakone, gde samo Jevreji imaju pravo na “povratak”, mada Jevreji pre 20. veka nisu imali konekcije sa tom teritorijom, ali bez prava povratka Palestinaca koji su izbegli tokom rata 1948. i koji milenijumima naseljavaju tu teritoriju.

Imperijalizam zapravo nudi Palestincima polu–autonomnu državu bez međunarodnih granica, na manje od 22% Palestine. Takva zemlja naravno da ne bi bila istinski autonomna, a njena radna snaga i privreda bi u potpunosti zavisile od Izraela. Ti mirovni planovi skrojeni u Vašingtonu i Briselu, podrazumevaju i kompletno razoružanje, bez punog suvereniteta nad sopstvenom energetikom, vodosnabdevanjem, telekomunikacijama, vazdušnim prostorom, obalom i trgovinom. Liberalne političke opcije poput Fataha, koje su godinama aktivni učesnici takvih mirovnih procesa, usled nemogućnosti da obezbede i izdejstvuju bilo kakve opipljive rezultate, i usled zastupanja isključivo sopstvenih, klasnih, buržoaskih interesa, izgubile su legitimitet u očima naroda nad kojim se vrši otvoreni genocid, i upravo to je uticalo na jačanje podrške snagama poput Hamasa i PFLP, koji zagovaraju sasvim legitimnu borbu protiv imperijalizma.

 Smrt fašizmu, sloboda narodu!

Komentari